Манастир Драча (Драча, Срез гружански — Крагујевац)

Налази се у близини Крагујевца. И за њу се прича како је била прво сазидана на другом месту, на „пшеничишту“, па онда материјaл пренет овамо и од њега подигнута нова црква. Таква веровања врло су честа иако су најчешће без основе. Да је нову цркву „подигао“, односно по свој прилици обновио стару, у време од 1734 до 1735 Станиша Млатишума, оберкапетан крагујевачки, види се из натписа над порталом између нартекса и наоса. Натпис је рађен на сивом позађу мрком бојом, Други натпис у коме се помиње Млатишума као ктитор налази се у лунети изнад портала у самом храму. Слова су доста тешка, пуна и развучена, мрке боје на жућкастом позађу. Млатишума је позната историjска личност у време аустриjске владавине у Србији.

Године 1731. пре него што је манастир обновљен помиње се на сабору у Карловцима као делегат и игуман Драче. Слично као што је био случај са многим другим манастирима у Србији, монаси из Драче су у време Кочине Крајине били на страни Аустрије и сам Коча се ту склонио после изгубљено битке у Јошаници, па је зато манастир страдао од Турака, док су монаси побегли у Аустрију.

Тома Вучић обновио је манастир у XIX веку. По натпису над улазом у припрату у коме се помиње кнез Милош може се закључити да је дозидана кула-звонара подигнута најраније у то време, Јер зид звоника једним делом иде преко натписа.

Црква, у облику триконхоса са бочним апсидама споља сегментастим, има куполу коју носе чеони и бочни луци прихваћени пиластрима, који су одоздо потсечени тако да личе на конзоле. Припрата је подигнута кад и црква и засведена је полуобличастим сводом и бочним прислоњеним луцима. Кула је из XIX века, а тада је, судећи по истој техници зидања, поправљен горњи део фасаде саме цркве. Кула је засведена у лриземљу крстатим сводом и има два велика аркадна отвора на јужној и западној страни. Северни отвор у њеном приземљу зазидан је касније да би се извело степениште. Кула има споља барокни завршетак.

Доњи делови целе грађевине су од пешчара, а горњи у алтернацији опеке, пешчара и сиге. Доњи део куле је од опека, пешчара и нешто сиге.

Грађевина је покривена лимом.

На заладној страни фасаде подигнут је тимпан свакако кад и кула. Купола и кула су потпуно омалтерисане, а доњи део грађевине само делимично.

Прозори су усецани степенасто у зидну масу са једним или два усека.

Живопис Драче, сачуван у храму и припрати,   рађен је   1735.   године.   Прилично је таман. Фигуре су велике – у доњој зони готово нормалне висине (1,65 м.). Има доста јаких боја, али су повезане тамном патином. Распоред је углавном средњевековни. Сенке на лицима су зелене но укрштају се са мрком бојом. Очи велике, а покрети тела прилично лаки што се нарочито види ва лику арханђела.Михаила, на северном пиластру (величина 1,08 м., без нимба, црвени огртач, жутосиви панцир, жуте получизме).

Веома је живо и динамичко израђена композиција „Покољ витлејемске деце“ са Рахилом која нариче уздижући руке. Композиција заузима цео полукружни завршетак горњег дела источног зида у припрати. Живопис у храму је чишћен и премазиван зејтином или лаком тако да сада бљешти. Слова у натписима су пуна, гломазна и развучена. Сокл је израђен у виду драперије на алкама.

У манастиру постоји са јужне стране новији, а са западне старији конак, — леп пример народног неимарства. За становање користи се само онај јужни.

Храм је посвећен преносу моштију светог Николе. Цркву манастира Драче потпуно је обновио на старим темељима оберкапетан Станиша Млатишума 1734/1735. године. У биографској студији о оберкапетану Станиши Млатишуми др. Мита Костић објавио је ктиторски натпис и поново проучио све податке и дао сву ранију литературу. Извод из историје манастира дао је и Влад. Р. Петковић. Међутим, извесни подаци налазе се и у црквеним књигама сачуваним у манастиру. Оне су махом из средине ХVIII-ог века, после 1763 године. И најстарија гробна плоча поред цркве је из 1762. године. Можда би се на основу овога могло претпоставити да је манастир, после Београдског мира 1739. године, извесно време био запустео.

Живопис цркве досад није публикован, он је јако почађао, и у садашњем стању, без темељног чишћења, он се не може проуча-&ати, Нарочито се не може скоро ништа прецизније рећи о животопису горњих зона. Живопис је рађен. од 1 маја до 30 септембра 1735 године.

Распоред зидних слика је следећи:

Прва, фигурална зона, западни зид, почев од југа: свети Еутимије, свети Симеон, свети Сава, улазна врата и натпис над њима, свети Константин и Јелена и непознат светитељ,

На северном зиду, почев од запада су: света Јулита, свети Кирик, света Петка. На источној страни пиластра северног зида је света Варвара, а на северној арханђел Михајло. У полукружној певници фигурална зона јако је оштећена, ту су у западном делу претстављени свети Теодор Тирон и свети Теодор Стратилат,  у средњем делу је насликано мучење светог Исаија који клечи везан за стуб, док му два џелата тестеришу главу. Фреске у источном делу су заклоњене. У апсидијалној конхи су, од севера према југу, претстављени: свети Атанасије, свети Кирил Александриски, свети Григорије Богослов, свети Василије Велики, Христ младенац у путиру, поред кога су претстављени лево нафора (десно јеванђеље), а затим са друге стране: свети Јован Златоуст, свети Кирило Филозоф, свети Никола и свети Спиридон.

У јужној певници, у централном делу је пророк Данил међу лавовима.

 

На јужном пиластру, са јужне стране је пророк Илија у пећини и са источне свети Сава Јерусалимски.

На јужном зиду унутрашње припрате су свети Петар и Павле који међу собом држе цркву, која је добила изглед сувремене црквене грађевине, а до њих је свети Антоније.

У другој зони су медаљони постављени на позађе ка коме је насликан слободан флорални мотив.

У трећој зони унутрашње припрате су сцене из живота светог Николе (Рођење, Одлазак у школу, Примање свештеничког чина, Једно од чуда, и претстава Успења светог Николе).

У трећој зони северне певнице је Усековање главе светог Јована и Мучење светог Томе,

У апсиди је живописано Причешће апостола у оба вида. У групи која се причешћује хлебом, као последњи апостол приказан је Јуда, он бежи, апостол Филип се окреће и посматра га.

Остали сео живописа делимично је оштећен, а у највећем делу тако је поцрнео од чађи да се ни сцене не разликују.

У спољној припрати, у првој, фигуралној зони, на западном зиду приказани су: јужно од врата: свети Вартоломеј, свети Христифор, света Недеља, а у ниши над вратима свети Јован Милостиви, док су северно од врата насликани: свети Аксентије, свети Орестије и свети Мардарије.

На северном зиду сликани су свети Евстратије, свети Евгеније, свети Никита, свети Артемије; а на источном зиду: арханђели Михајло и Гаврило са медаљоном Христа, Богородица са Христом, затим натпис над вратима, и свети Никола у ниши, а јужно од врата Христос и Јован Претеча, док је трећи светитељ оштећен.

На јужном зиду се налази ниша над гробом, са оштећеном фигуром старца у монашкој ризи који десном благосиља а у левој држи развијен свитак без натписа, и делимично уништени натпис.

Даље су претставе Јована Богослова и алостола Томе.

Двери са доста богатим дуборезом имају у центру претставу Благовести, и у скоро кружним рамовима претставе четворице јеванђелиста. Дуборез се може везати за онај на крсту иконостаса и на фризу испод њега.

Царске двери и крст над иконостасом припадају иконостасу који је био поставио оберкапетан Станиша, и по стилу судећи радио их је исти мајстор који је сликао и цркву. Макар да је у питању касно стварање, и не великог уметничког квалитета, било би корисно упоредити рад сликара кад конципира зидну слику и кад слика икону. А то ће се моћи урадити само када се живопис очисти.

Уметнички је вреднији дуборез на великом крсту изнад иконостаса. Он чува још у основној схеми старије схватање дубореза на овим великим крстовима, али се у орнаментици јасно осећа нов утицај барока; листови се повијају, а симетричне спирале доминирају као орнамент.

И каснији дуборез који се налази у манастиру Драчи има и стила и уметничког квалитета. Дуборезна врата, која је обновио Богоевич из села Драче 1818 године, показују лепо осећање и сразмера и орнамента. Она дедују као део архитектуре површином и сразмером, а решена су и као декоративна површина доброг примењеног дубореза.

У цркви се чува и неколико икона из почетка XIX века. Икона Богородице са дететом, која још носи извесне стилске одлике икона са краја XVIII века, при дну има запис.

Престоне иконе Христа и Богородице рађене су нешто касније 1839 године, како је забележено белом бојом на икони Христовој. Престоли на којима седе су јако богати и преукрашени што се врло често среће у иконопису Милошевог доба у Србији.

Конак кнеза Милоша:

Р. Љ.

Извор: Књ. „Археолошки споменици и налазишта у Централној Србији“, књ. II, Београд, 1956.