БОГОЉУБ СТЕПИЋ САБОРНИ ХРАМ МАНАСТИРА ДРАЧА
КРАГУЈЕВАЦ, 2011.
О историји манастира Драче
Место Драча се налази десетак километара од Крагујевца, а истоимени манастир са саборним храмом посвећеним светом Николи Мирликијском удаљен је око три километра од средишта села.1 Манастир је окружен брдима Рујевице и Богосављевице. Постојање манастира2 сеже у средњи век, те отуда оправдан став да је Станиша Марковић Млатишума у време „царске Србије“,3 као оберкапетан крагујевчаки,4 само обновио манастир током 1734. и 1735. године (који се под именом Трње помиње још у Хиландарској повељи Симеона Немање 1198. године).5 Иначе, Драча се спомиње и у хрисовуљи кнеза Лазара 1381. године, у којој се новоподигнутом манастиру Раваници додељују седамдесет и два села, међу којима и виногорја Драче. Тада није даровано цело село, јер је у насељу постојао манастир Драча, а село било прњавор тог манастира.6 За разлику од турског пописа из 1476. године. у попису из 1510. године више се не помиње ни Горња Драча, ни Доња Драча.7 Српски живаљ је до тада сигурно побегао или је већина страдала.
Драча је наведена и у Врдничком поменику као манастир основан с краја XVI или почетком XVII века, тј. око 1580. године,8 што говори да су манастир срушили Турци. Манастир се доводи у везу и са светогорским монахом Јовом (XIV или XV век), који је наводно сахрањен на месту где је касније подигнута црква, као зачетак потоњег манастира
1 Назив села настао је од речи„драч“, што на старословенском значи трње.
2 Б. Вујовић. Драча, у: Енциклопедија српског народа, Београд 2008, 303; С. Милеуснић, Манастири Србије, I,
Нови Сад 2002, 354; М. Јовановић, Споменици у Србији у XVIII и XIXвеку, у: Социјалистичка Република Србија,
II, Београд 1983, 102; К. Ј. Пејовић, Драча, у: Енциклопедија православља, књ. 1, Београд2002, 588.
3 В. Чубриловић, Србија под аустријском влашћу, у: Историја народа Југославије, 11, Београд 1960, 1257; В.
Ћоровић, Историја Срба, други део, Београд 1989, 231-241; Р. Веселиновић, Србија под аустријском влашћу
1718-1739., у: Историја српског народа, Г\М, Београд 1986, 106-132; Р. М. Грујић, Православна српска црква,
Крагујевац 1989, 118; Ј. Радонић, Римска курија и јужнoсловенске земље од XVI до XIX vека, Београд 1950, 557;
С. Јантолек, Историја народа Југославцје, I, Београд 1950, 177-178; Р. Мантран, Историја Османског царства,
Београд 2002, 364-365; Ђ. Слијепчевић, Историја српске правоslaвне цркве, I, Од покрштавања Срба до краја
XVIII, Београд 1991, 421-450.
4 Млатишума је значајна историјска личност из времена борби Аустријанаца против Турака почетком XVIII
века. За време аустријске управе „царрском Србијом“, као истакнути ратник, постављен је за оберкапетана и заповедника у Крагујевцу. Бавио се и другим пословима. Због живота који је водио и неузорних синова (Д.Бакић, Пет векова Крагујееца, Крагујевац 1972, 51) трудио се да буде у „милости Еожјој“, и то тако што је помагао манастире. Осим бриге о Драчи. обновио је и манастир Каленић. Подигао је и нову цркву Светог Томе у селу Грошница код Крагујевца, Љ. Стошић, Српска уметност 1690-1740, Београд 2006, 101; П. Ж. Петровиђ, Манастир Драча код Крагујевца, Богословље 1-2, Београд 1967, 65.
5 П. Ј. Марковић, Драча село Шумадије, Београд 1997, 27.
6 П. Ј. Марковић, нав, дело, 28.
П. Ј. Марковић, нае. дело, 29.
8 Л. Ј. Марковић, нав. дело, 321.
Драче. Према народном предању, страдалник је оставио у аманет да се његово тело пренесе на Свету Гору. Но, „кола с телом су кренула“, али су се „укочила и даље од Драче нису могла“, те се сматра даје то разлог због чега је сахрањен на поменутој локацији (Јов је, иначе, живео у Прекопечи, која је удаљена неколико километара од Драче).
У време Кочине крајине9 монаси Драче били су приклоњени Аустрији, па се тако и Коча Анђелковић извесно време крио у њему.10 Загтраво, он се повукао у Драчу, пошто је био потучен у Јошаници. Због тога је уследила освета Турака: манастир с црквом је запаљен. Тада је страдала унутрашњост манастира с већим делом црквеног намештаја и икона.
Новом рату између Аустрије и Турске 1788. године, претходила је агитација, тако да се хришћанско становништво подигло на устанак, подржавши Аустрију. Врбовање је вршено од виђенијих сељака до свештенства. У аустријским извештајима се каже како је раја незадовољна јаничарским зулумима спремна на устанак чим почне нови рат између Аустрије и Турске.11 Коча Анђелковић, имућни трговац, успео је да организује устанички покрет.12 Међутим, како Аустрија није прешла Дунав, покрет под вођством Коче Анђелковића је осуђен на пропаст.13 Мир између Аустрије и Турске је потписан 4. августа 1791. године. Чланом 4 тога уговора Аустрија се обавезала вратити Турској целу Србију.и Године 1793. враћене су ствари монаха из Драче, које су се налазиле у манастиру Хопову.15
За време владавине кнеза Милоша, Тома Вучић Перишић преузеће кораке ка поновном оживљавању манастира Драче у првој половини XIX века. Обим те обнове не може се тачно утврдити, али је тада свакако дограђен двоспратни звоник на западу. Тако је манастирски храм добио данашњи изглед, који се обично у описима своди на то да је по архитекстонско-декоративном концепту налик моравској градитељској школи: с поједностављеном варијантом триконхоса, с једном куполом и скромном обрадом фасада.
Од 1958. када управу преузима игуманија Јелена (Јокић), Драчаје женски манастир.16
9С. Гавриловић, Кочина Крајина, у: Историја српског иарода, 1У-1, 364-371.
10 Б.Радић, П. Пајкић, Зиаменитости Шумадцје, Крагујевац 2007, 68.
“ В. Чубриловић, Кочина крајииа, у: Историја народа Југославцје, II, 1286. 12О. Зиројевић, Србија под турском влашћу 1459-1804, Београд 2007, 291.
11 В. Чубриловић, Кочина крајина, у: Историја народа Југоспавије. II. 1290; В. Ћоровић, нав. дело, 252-257.
14 В. Чубриловић, Кочина крајина, у: Историја парода Југославцје, II, 1294.
15 В. Р. Петковић, Преглед црквеиих споменика кроз повеашцу Српског народа, Београд 1950, 107.
16 Б. Радић, П. Пајкић, Знаменитости Шумадије, 72.
Завод за заштиту споменика културе је извршио чишћење фресака у периоду између 1960. и 1965. године. Манастир је категорисан као културно добро од великог значаја 1979. године.17
Коначно, када је реч о времену обнове манастира који је предмет нашег рада, треба још једном указати на удео Станише Марковића Млатишуме, чији је статус „царској Србији“ допринео да његове замисли буду брже реализоване (што није случај на свим подручјима где су Срби живели под хабзбуршком круном).18 О томе сведочи и податак да је, ако се изузме зидање нове митрополије и цркве у Београду, највећа грађевина Српске православне цркве подигнута у то доба управо саборна црква манастира Драче.19
17 Б. Радић, П. Пајкић, нав. дело, 72.
18 Што се тиче подизања нових и обнављања старих храмова локалној власти је из Беча наређено да „мање оправке не спречавају, но ако је реч о дизању храмова на рушевинама из којих се једва могу наћи трагови раније грађевине, тада се мора тражити одобрење краља, као патрона и врховног заштитника, као што то чини и римокатолички клир, а краљ обећава да ће грађење најхитније дозволити чим утврди потребу такве грађевине“, Д, Медаковић, Српска уметност у XVIII веку, Београд 1980, 167, 168. О условљавањима турских власти видети и: М. Шупут, Српска архитектура у доба турске впасти 1459-1690. Београд 1984, 30. За мали број обновљених цркава за време турске власти и у време „царске Србије“ сматра се одговорном пре свега немаштина, С. Петковић, Срби под туђинском влашћу 1537-1699, у: Исторцја српског народа, Ш-2, Београд 1993, 331-333; М. Шупут, Српска архитектура у доба турске власти Ј459-1690,26. 19 Д. МедаковиЋ, нав. дело, 182.
Архитектонске особености манастира Драче
Манастирски комплекс Драче чине црква, два конака, економске зграде и света ограда.20 Некада је у склопу манастирског комплекса била и школа, која се сматра једном од најстаријих на том подручју. Саборна црква је према запису изнад лортала који води у наос подигнута између 1734. и 1735. године, и то захваљујући Млатишуми, који је био тзв. други ктитор, будући да је он само обновио манастир, у односу на „првог ктитора“, ктитора-оснивача. !
Храм је зидан различитим грађевинским материјалом. Може се видети да су зидови подизани од две врсте камена: темељи и део сокла су од беличасто-сивог камена да би, како је црква „расла“, коришћен жути пешчар. Сматра се да је Станиша Марковић наложио да се узме и камен од манастиришта у Суморовцу, суседном селу.22
По својој архитектонској концепцији католикон (данашњи кирјакон) припада моравској архитектури. Прецизније, речје о грађевини триконхалног типа, с једном куполом и сасвим скромном обрадом фасада.33
Основа цркве је издуженог облика с јасно функционално израженом припратом, наосом и олтарским простором. Певничке апсиде су полукружног облика, па је црква у основи добила облик тролиста (триконхос). Припрата је подигнута истовремено када и црква; засведена је полуобличастим сводом и бочним прислоњеним луцима. У јужном делу припрате је аркосолијум, испод којегје, према веровању, сахрањен поменути монах Јов. 20
20 3. М. Јовановић, Манастир, у: исти, Кроз двери ка светлости, Лексикон литургике, симбопике, иконографије и градитељства православне цркве, Београд 2009, 373; С. Поповић, Крст у кругу. Архитектура маиастира у
средњовековној Србији, Београд 1994, 79.
21 Уп. М. Шуица, Ктитор, у: Лексикон средњег века, Београд 1999, 336-339.
12 П, Ј. Марковић, нав. де.чо, 321.
23 Б. Вујовић, Уметност у Србији крајем XVIII и у првим деценијама XIX века, Свеске Друштва историчара
уметности Србије 16 (1985), 26. Иначе, порекло триконхалних здања се доводи у везу с променама у богослужењу, односно потребом за већим простором, па је требало наћи одговарајуће место за појце, како не би ометали богослужбени обред, што је довело до појаве бочних конхи (за хор). Када је реч о типовима и настанку
моравског градитељског стила, Војислав Ђурић наводи старије цркве поједине српске средњовековне уметности, односно мотиве који се појављују у класичним типовима те школе, В. Ј. Ђурић, Настанак градитељског стила моравске школе. Фасаде, систем декорација, пластика, Зборник за ликовне уметности
Матице српске 1 (1965), 35; уп. В. Ристић, Моравска архитектура. Крушевац 1996, 30; 3. М. Јовановић,
Триконхос, у: исти, нав. дело, 689.
24 Д. Милисављевић, Драча, цртежи фресака, Нови Сад 1993, 58.
25 П. Пајкић, Сликарство манастира Драче, Станишта, Крагујевац 1988, 72.
Са западне стране је портал, правоугаоног облика. Изнад архитравне камене греде је лунета, чија је висина једнака ширини. Изнад западног портала налази се правоугаони прозорски отвор, који је касније затворен са спољне стране звоником.26 Поплочавање у припрати је извршено помоћу камених плоча неуједначених димензија. Са западне стране, између западног зида наоса и пиластра који носи куполу, налази се овећи простор засведен сводом, који носе два прислоњена лука са северне и јужне стране. Ширина тог простора је иста као и ширина припрате. Полупречник свода је исти као и у припрати. Са источне стране сводје ојачан луком који је са северне и јужне стране ослоњен на конзоле. Лук директно носи тамбур куполе. Са северне и јужне стране наоса „рачвају“ се певничке апсиде засведене полукалотом.27 Са источне стране купола је такође ношена луком који је конструисан на исти начин као и западни.
У северну нишу смештен је прозор који делимично осветљава олтарски простор. Проскомодија је у облику полукружне нише пресведене полукалотом, док је ђаконикон у виду мање правоугаоне нише.
Олтарска апсида је полукружна, засведена полукалотом. Сваку певничку апсиду осветљава по један прозор.
Врата на прелазу из припрате у наос су конструисана потпуно исто као и западна врата.
У олтарској апсиди је један прозорски отвор, смештен у полукружну нишу.
Под је цркве, од улаза до олтарског простора, остао је непромењен. Начињен је од камених плоча различитих димензија. Са северне и јужне стране је касније „патосиран“ углачаним мермерним плочама. Испод куполе је розета, начињена од радијално постављених опека.
Главна карактеристика шест прозорских отвора који се налазе на цркви је та што су сасвим узани, степенасто се повлачећи према унутрашњости са преломљеним луком у врху. Клесани су од жутог пешчара.
26 Р. Прокић, П, Пајкић, Манастир Драча, Архив завода за заштиту споменика културе Крагујевац, Крагујевац 1970,5.
21Р. Прокић, П. Пајкић, Манастир Драча. Архив завода за заштиту споменика културе Крагујевац, 5. 38 Битна одступања јављају се код триконхалних цркава када распон олтарске апсиде постаје готово једнак ширини наоса, док су бочне конхе изузетно плитке, са знатно помереним центрима кружница, што је типично за неке грађевине из времена када је тим подручјима доминирала турска власт (Вољавчу, Драчу, Дивостин, Орашје), В. Ристић, нав. дело, 175.
29 Р. Прокић, П. Пајкић, Манастир Драча, Архив завода за заштиту споменика кулгуре Крагујевац, 6.
Црква је са свих страна оплаћена правилно тесаним квадерима од жутог каменог пешчара. Када говоримо о фасадама, карактеристичном елементу моравске школе, грађене су наизменичном употребом камена и опеке, спојеним дебљим слојем малтера, често дебелог као опека. Фасаде су богато украшене. Између хоризонталних редова квадера лостављен је један ред опека чија се алтернација смењује до самог поткровног венца. Таква стилска обрада је сродна моравском стилу, али осиромашена и недоследно спроведена (међу многим грађевинама ове школе, као и грађевине настале после пропасти српске средњовековне државе, што је случај са Драчом, остале су без икаквог каменог пластичног украса30).
Дакле, по декоративности, за разлику од узорних примера моравске школе, Драча се не може похвалити. Њени градитељи су деловали сходно времену, тако да су учинили све да то буде што функционалнији објекат.
У XIX веку са западне стране цркве изграђена је звонара.31 У приземном делу је мањи трем који је поплочан са веома ситним облутком у виду мозаика од разнобојног камења. Трем је с горње стране засведен крстастим сводом кога на сва четири угла прихватају ступци. Тежња градитеља да опонаша фасаде цркве приликом изградње звонаре тек делимично је успела. Приликом изградње пре се тежило за ефектом него за неком функционалношћу или потпуним уклапањем у архитектонску концепцију цркве.32
Иако основни смисао структуре манастира почива на хришћанском поимању монаштва. поједини аспекти живота који немају култни карактер такође су присутни и у Драчи.33
У манастирску порту се прилази с источне стране. С обе стране пута су објекти који припадају манастирској економији.
Црква са конацимаје опасана каменим зидом. Ограда од камена је штитила комплекс манастира од одрона земље и камена. Главни улаз је био озидан тесаним каменом. да би с временом био проширен. Над главним улазом је лунета. Са спољне стране је киша с иконом
30 Н. Катанић, Декоративна камена пластика моравске школе, Београд 1988, 15, 16.
31 П. Ж. Петровић, Манастир Драча код Крагујевца, Богословље 1-2, 72.
12 Р. Прокић, П. Пајкић, Манастир Драча, Архив завода за заштиту споменика културе Крагујевац, 9. 33 С. Поповић, Крсту кругу. Архитектура манастира у средњовековној Србији, 80.
светог Николе Мирликијског, док је унутрашња с представом Богородичиног покрова.34 Иконе су рађене казеином.
Међу најзначајније објекте профане архитектуре спадају манастирски конаци грађени у другој половини XVIII века у духу народне градитељске традиције, на којима су дошле до . изражаја маштовитост и вештина домаћих неимара. Ти објекти, осим по величини, у архитектонском погледу нису се битно разликовали од осталих грађевина стамбене намене. Са јужне стране саборне цркве подигнут је крајем XVIII века велики конак са подрумом, приземљем и спратом. Најнижи део је од камена, док је спратни део грађен у бондручном конструктивном систему.35 И на том здању доминирају дрвени тремови с уметнички обликованим стубовима. У лриземљу се пружа отворени трем дужином целе главне фасаде, који је степеништем повезан с мањим тремом на спрату, одакле се директно улази у горње просторије. Са западне стране је конак који је саграђен у XIX веку, благодарећи Томи Вучићу-Перишићу. У ту зграду се улази степеницама у трем, а из трема у кухињу, трпезарију, оставе.36 Обе зграде су обновљене 1967. године.37
34 П. Ж. Петровић, нав. дело, 73.
35 Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791-1848, Београд 1986, 84.
36 П. Ж. Петровић, нав. дело, 73.
37 П. Ж. Петровић, нав. дело, 73.
Живопис саборног храма
Доласком Турака једина организована снага српског народа под Турцима била је Пећка патријаршија.38 Црква је заправо била једина духовна снага тог доба код Срба, као и једини наручилац уметничког стваралаштва.39
Живопис храма у Драчи настао је у време када поред деловања у духу средњовековне традиције византијског света долази и до увођења нових ликовних елемената својствених Западу.40 Живописање цркве Светог Николе Мирликијског у Драчи учињено је 1735. године.41 Анонимна зографска дружина је за веома кратко време, за свега 140 дана, од 1. маја до 20. септембра 1735. године створила једну кохерентну и, како је с разлогом оцењено, садржински заокружену целину.42 Већи део живописа је очуван. Приликом недавних конзерваторско рестаураторских радова стручних служби заштићен је од даљег пропадања, које је започето у време владавине Турака то јест када су запалили манастир. Веровање српског живља у чудотворну моћ живописа у Драчи допринела је додатном оштећењу зидног сликарства.43
Живопис припрате
На зидовима припрате, као и у наосу насликан је на упечатљив начин велики број библијских и апокрифних мартиролошких сцена. Оцењено је да су намере идејног творца живописа остављале сликарима мало места за „лирски излив и пасторални детаљ или тренутак предаха и опуштености за верника“.44
У живопису припрате доминирају сцене из Христовог земаљског живота, као и прикази смрти апостола Петра, Јована, Павла и Марка (на своду), те Христово чудо са
зв С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557-1614, Нови Сад 1965, 33; С, Петковић,
Српска уметност у XVI и XVII веку, Београд 1995, 59.
29 С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557-1614, 63.
40 Б. Вујовић, Уметност обповљене Србије 1791-1848, 186; М. Јовановић, Српско црквено градитељство и сликарстео новијег доба, Београд-Крагујевац 1987, 24; Д. Милисављевић, нав. дело, 5.
41 Б. Радић, П. Пајкић, Знаменитости Шумадије, 68; К. Ј. Пејовић, Драча, у: Енциклопедија православља, књ. 1,
588.
42 П. Пајкић. Сликарство манастира Драче, 67.
А1 П. Ј. Марковић, нав. дело, 324.
44 Љ. Стошић, нав. дело. 102.
хлебом на западном и Покољ деце у ВитлеЈему на источном зиду. У припрати су добиле место и сцене мучења светог Харалампија и светог Јакова персцјанца, и то на северном зиду. Детаљно су илустровани Покољ витлејемске деце, те Потоп из циклуса о Ноју.45 У горњим зонама јужног и западног зида припрате осам композиција саопштава животни пут Прекрасног Јаковљевог сина Јосифа (старозаветне префигурације Христа).46 На западној фасади је лик, то јест икона светог Николе Мирликијског, патрона цркве. Крај те представе је и запис о обнови храма.
Уз јужни зид у припрати, испод аркосолијума, налази се гроб у којем је, према веровању, сахрањен преподобни Јов.47 Изнад аркосолијума приказани су свети Зосим, света Марија Египћанка и свети Јое.
У другој зони над аркосолијумом насликана су четири апостола, Андреја, Јован, Тома и Вартоломеј. У горњој зони, на луцима, приказани су старозаветни владари свети Давид и Соломон. Лево и десно од прозора су свети Кирил и свети Јован, а на површини у допрозорнику низ геометријских орнамената.
У четвртој зони јужног зида су четири сцене из циклуса о прекрасном Јосифу,48 који се наставља дуж треће зоне западног зида. Својом симболиком Покољ витлејемске деце на источном зиду уводи у страдање Христових мученика. којима је посвећен већи део живописаног простора у припрати и наосу.49 Реч је о сценама: Јосифов сан, Звезде, сунце и месец се клањају Јосифу, Браћа бацају Јосифа у пећину и Продаја Јосифа трговцима. На западном зиду су сцене: Јосиф и жена фараона, Јосифа затварају у тамницу, Јосифа постављају за цара, и Браћа се клањају Јосифу.
Горње три зоне фресака су на полуобличастом своду и то по две у једном појасу. У најнижој зони су: Проповед у храму и Чудо на мору; у средњој Чудо у Кани Галилејској и Истеривање злога духа, а у највишој Христос и Самарјаика и Христос и мироносице. На северном зиду доминирају ликови светих, као и прикази мучења светог Јакоеа Персијанца и светог Харалампија, те композиција Мучење у бакарном бику. На своду, у три зоне,
45 Н. Бркић, Технологија сликарства, вајарства и иконографија, Београд 1968, 202.
46 Љ. Стошић, нав. дело, 103.
П. Пајкић, Сликарство манастира Драче, 72,
‘8 Треба истаћи да је на основу расположивог материјала Легенда о прекрасном Љсифу пре Драче на подручју средишњег и јужног Балкана приказана само у трему свете Софије у Охриду (средином XIV века), као и у припрати католикона Сопоћана (1263-1268), П. Пајкић, Сликарство манастира Драче, 72. Начин на који треба приказати циклус о прекрасном Јосифу пружа и Ерминија Дионисија из Фурне, Н, Бркић, нае. дело, 205-207. 49 Д. Милисављевић, нав. дело, 3.
насликано је шест композиција. Припадају циклусима: Христова чуда и Дела апостолска. У првој зони су Вазнесење сеетог апостола Јована Богослот и Мучење апостола Марка, у другој Мучеље апостола Павла и Мучење апостола Петра, а у трећој Исцелење слепог и Исцелење раслабљеног.
У првој зони источног зида у пуној фитури приказани су архангел Гаврил, Богородица одигитрија, Христос Пантократор и сеети Јован Претеча. Архангел Гаврило је насликан фронтално, као пандан архангелу Михаилу (на северном луку суседног зида).
Изнад врата, у слепој ниши, смештена је икона светог Николе (Мирликијског). Надомак портрета чувеног светитеља место је добио ктиторски натпис, и то на архитраву изнад улазних врата, која воде из припрате у наос. Текстје писан крупним црвеним словима на белој подлози у три хоризонтална реда. Уоквирен је двоструком црном и црвеном траком. Кткторски натпис је оштећен.
Доњу зону чини осам медаљона са попрсјима следећих светих: Харитона, Стратона, Дамјапа, Теодора, Јулијана, Македонија, Татијана и Теодула. Медаљоне повезују флорални орнаменти.
У трећој зони источног зида илустровано је шест сцена из циклуса о Ноју: Грађење ковчега, Улазак у ковчег, Потоп, Излазак из ковчега, Пијанстпво Нојево и Проклињање Хама. Иначе, реч је о циклусу ретко заступљеном у дотадашњем српском сликарству50 Приче о Праведном Иоју и Прекрасном Јосифу у припрати Драче, обрађене су као и бођанске, с одређеном дозом примитивног реализма, како је оцењено.51
У првој зони јужно од улазних врата насликани су светпи апостол Вартоломеј, свети Христофор и света Недеља, северно свети Ардарије, свети Аксентије и свети Орестцје а у лунету изнад портала свети Јован Милостиви. У другој зони насликано је једанаест медаљона са попрсјима светих, и то од југа према северу: свети Гордијан, свети Макарије, свети Зотик, свети Лукијан, свети Јулеријан, неидентификовани светитељ, свети Валеријан,
‘° Најстарији познати приказ је из 1330. године, са спољњег зида припрате Свете Богородице у Пећи, где је видљива само сцена Нојево пијанство. У каснијем сликарству ова тема се нешто чешће среће, као у Никољцу у Бијелом Пољу, светом Николи у Шишеву (1565) и светом Николи Дебарском (1571), П. Пајкић, Сликарство манастира Драче, Станишта, 72. Не треба заборавити да је Историју Нојеву и Потоп насликао и Христофор Жефаровић у цркви посвећеној Ваведењу. у Бођанима, и то у три композиције, Р. Михаиловић, Утицај западноевропске уметности на српско сликарство XVIII века. Старозаветне теме у манастиру Бођани, Зборник за ликовне уметности 1 ( 1965), 232.
51 Л. Шелмић, Српско зидно слшарство XVIII века, Нови Сад 1987. 24; П. Васић, Поствизантијско сликарстеоу Србијиу XVII} иXIX веку, Градска култура на Балкану (ХУ-Х1Х век), Београд 1984, 228.
свети Максим, свети Теодул, свети Кастор и свети Трофим. Медаљони су кружни, наизменично црвени и плави, опточених низом флоралних орнамената. У трећој зони западног зида припрате су четири сцене о прекрасном Јосифу: Јосиф и жена фараона, Јосифа затварају у тамницу, Јосифа постављају за цара, и Браћа се клањају Јосифу. У највишој зони је монументално Чудо Христово са пет хлебова и две рибе.
Живопис у припрати је протумачен као вредан, с усклађеним колоритом, прожетим светлошћу и топлим тоновима. Иначе, зографи су користили углавном светле боје, које су дошле до изражаја у нижим зонама припрате, док у вишим зонама преовладава расветљена нијанса мрке боје. Живописци су се исказали и у савлађивању простора, као и у реалистичном приказивању многих детаља, попут пропорција ликова и фигура, на пример.
Живопис у наосу
На западном зиду изнад фриза имитације завеса („подеа“), у првој зони насликани су свети Симеон Немања, свети Сава (Немањић), свети цар Константин и света царица Јелена. У наосу, на западној страни изнад улазног портала исписан је текст у једанаест хоризонталних редова. Свети Симеон је насликан фронтално, с великим белим крстом у десној и развијеним свитком у левој руци. Представљен је као старац дуте седе косе, браде и бркова. Свети Сава Српски је такође насликан фронтално; десном руком благосиља, док у левој, прислоњеној на грудима, држи Јеванђеље у златним корицама. Обучен је у раскошну богослужбену одећу. са златним апликацијама. Преко рамена има сивоплави епитрахиљ. Цар Константин је такође приказан у сличној пози; у десној руци држи богато орнаментисан скиптар, док левом придржава велики дрвени крст. Света Јелсна, царева мајка, иасликана је исто тако фронтално. с крстом у левој руци, који придржава десницом.
Ктиторски натпис се налази на полукружном увученом надвратнику портала (чији је лук с геометријским украсом). Текст је писан тамноцрвеним крупним словима. У другој зони насликано је једанаест медаљона с попрсјима светих. Између медаљона насликани су низови флоралних орнамената
У трећој зони настављају се сцене из циклуса светог Николе, започет у трећој зони јужног зида. На западном зиду су смештене композиције: Свети Никола постаје ђакон,
1 Р. Прокић, П. Пајкић, нав. дело, 60.
Сеети Никола даје сиротицама змато, Чудо на мору, Свети Никола руши Артемидин храм, Свети Никола спасава три младића од мача и Свети Никола сејавља цару Констаптину у сну, Рођеља светог Николе, Полазак светог Николе у школу, Сабор у Никеји и Успење светог Николе. Дакле, на јужном, западном и северном зиду наоса тече опширно илустрован циклус из живота и чуда чувеног светитеља. Бројем и избором композиција мајстори из Драче премашују Дионисијева упуства сликарима и живопишу чак десет сцена, чиме је на цпецифичан начин указано поштовање светом Николи, чији је култ дубоко укорењен код Срба православне вере.54
Оправдано је закључено да су сцене из циклуса живота светог Николе рађене првенствено према Ерминцји Дионисија из Фурне. јер се она сматра најпотпунијом, премда постоји мишљење да су живописци користили и друге, старије приручнике.
У складу с традицијом у горњој зони западног зида насликана је монументално Богородичино успење. Непосредни творци живописа у том делу храма имали су довољно простора и умећа да начине слику с иконографским детаљима који нису својствени садржајно „штурим Успењима“55
На јужном зиду западног простора наоса налазе се фигуре светог Антонија, светог Петра и светог Паела са моделом цркве, светог Саве, светог Илије. На јужном зиду у првој зони наоса насликани су свети Петар са кључевима у руци и свети Павле са јеванђељем како држе модел куполне цркве чији облици сасвим упуцују на византијска архитектонска решења, истиче Слободан Раичевић.56 У вишој зони су две композиције из циклуса светог Николе, и то Рођеље светог Николе и Полазак светог Ншоле у школу. Затим следе представе светог Стилијаиа Пафлагониског и светог Пахомија.
На северном зиду наоса место су добили архистратиг Михаило, света Варвара, света Петка, света Јулита и свети Кирик. Изнад поменуте зоне су медаљони с представама (иконама) светог Флаеијана и светог Клаудцја. Затим следе иконе светог Теодосија
53 Љ, Стошић. нав. дело, 101; Н. Бркић, нав. дело, 331,332.
54 0 светом Николи Мирликијском видети: Ј. Радовановић, Свети Никола са житијем и чудима на српскгм
бакрорезгша АТШ еека, Београд 1986, 199; Н. Бркић, нав. дело, 322.
5 О особеностима Успења Богородице у уметности Православне цркве видети: 3. М. Јовановић, Успење Богородице, у: исти, нае. дело, 693-704.
56 С. Раичевић. О неким целинама српског зидног сликарства XVIII еека и настојањима њихоеих теораца да реафирмишу уметничка схеатања Палеолога, у: Српска Визаитија ( прир. Б. Јовановић). Београд 1993, 175; уп. Давидов-Темерински А. Concordia Aposotolorum, Загрљај апостола Петра и Павла, Зборник Матице српске за ликовне уметности 32-33 (2003), 83-103.
Општежитеља и светог Стефана Пиперског. Појава последње поменутог сматра се да је подстакнута пореклом ктитора.57
У том делу храма место су добиле још две представе из циклуса светог Николе: Сабор у Никеји и Успење светог Николе.
Свод је подељен на три зоне са по две представе. На јужној страни свода, у првој зони место су добили Улазак Христа у Јерусалим и Васкрсаеање Лазарево. У другој зони су Тајна вечера и Молитва на Гори, а у трећој Јудин Пољубац и Суд Ане и Кајафе. На северној страни свода, у првој зони, насликани су Полагање у гроб и Скидање са крста, затим Јуда враћа сребрњаке и Шибање Христа. У трећеј зони су приказане сцене Ругање Христу и Христос пред Пилатом. Сходно задатом простору аутори живописа су успешно „сместили“ и иконографски на доличан начин насликали поменуте композиције. Треба напоменути да је живопис на том делу свода у значајној мери оштећен.
На луку између средишњег и западног дела наоса насликани су свети Алфије и свети Неофит, а на потрбушју лука две старозаветне композиције: Зидање Вавилонске куле и Лестве Јаковљеве (то јест Јаковљев сан): Поменуте слике су схваћене као парадигме два човскова пута – погрешног и правог – досезања небеских вратница и измирења с Богом.59
У јужној певници, у првој зони доминирају представе светог Козме, светог Дамјана, светог Димитрцја, сеетог Нестора, светог Меркурија, светог Мине, као и сцена Пророк Данило у лаељој пећини. Затим следи осам медаљона са ликовима следећих светих: Клаудија, Смарагдија, Книдоиа, Ксаитона, Рудона, Доментијана, Домина, Евзона, изнад којих су представе Мучења три дечака, светог Прокопија, светог Стефана, светог Димитрија. У највишој зони су Силазак у Ад, Васкрсење Христово и (Господ) Саваот. У првој зони живописа северне певнице место су добиле живописане иконе свете Марине, светог Пантелејмоиа, светог Теодора Тирона, светог Теодора Стратилата, светог Прокопија, до сад неидентификованог светитеља, као и композиција Мучење пророка Исацје. Затим следе осам медаљони са ликовима следећих светих, и то: свети Јарит, свети Клаудије,
57 Д. Милисављевић, нав. дело, 4.
8 Ове сцене су описане у сликарским приручницима, М. Медић, Стари сликарски приручници (Први јерусалимски рукопи, 1566; Типик Нектарцја Србина, 1599; Књиза попа Данила, 1674; Ерминија породице Зографски), Београд 2002, 560, 562; М. Медић, Стари смикарски приручиици (Ер.мииија о сликарским вештинама Дионисија из Фурне), Београд 2005, 185, 189. 59 Љ. Стошић, нав. дело, 103.
свети Мелетије, свети Алеријан, свети Фтоктимон, сеети Аглан, свети Ираклије и свети Сакредои.
У горњим зонама распоређене су следеће представе: Седмочисленици, Мучеље апостола Томе, Свети Јован у тамници, Усековање главе светог Јована, Игра Иродцјаде, Рџспеће Христово, Пут на Голготу и Христа Емаиуила.
Међу особеностима по којима се издваја зидно сликарство храма у Драчи је и представа Седмочислеиика60 Они су распоређени око макете мале једнобродне цркве с октогоналним кубетом коју придржавају рукама. У средини је свети Методије сликан фронтално с рукама испруженим ка макети цркве. Лево су свети Кирил Филозоф и свети Наум, а изнад њих свети Агелар. Десно од светог Агелара су свети Сава, свети Климент; изнад њих свети Гораздон. Представљени су у полупрофилу као дугокоси и дугобради старци, одевени у разнобојни архијерејски орнат.
Иконографски програм у калоти куполе, као и у нижим зонама прати од средњег века устаљен иконографски програл>м живогшса: у калоти је насликан Христос Пантократор, а у зони испод – у тамбуру су приказане фигуре осморице старозаветних пророка с развијеним свипима у рукама. У пандантифима су четворица јеванђелиста која одговарају описима из Дионисијеве Ерминије, а између њих у прстену куполе су прикази свете Тројице, Аврамове жртве, Светог Убруса и (Свете) Керсшиде. На лодкуполним луцима насликани су кружни медаљони (у виду флоралних орнамената) унутар којих су попрсја светих отаца и мученика. У темену куполе је Христос Пантократор, окружен анђелима који лебде у облацима, рукама придржавајући мандорлу с Христом. У тамбуру су старозаветни пророци: Арон, Јеремија, Језекиљ, Соломон,Давид, Исаија,Данш и Мојсије.
60 Реч је о ретко приказиваној теми, њена појава у Драчи упућује на постојбину аутора живописа – на Југ и Мосхопоље, где је нарочито негован њихов *7лт\ Д- Милисављевић, нав. дело, 4. Да постоје додирне тачке с југом Балканског полуострва указује и Цветан Грозданов, који успоставља везу између истоимене композиције у Драчи и оне у Светом Науму крај Охрида, Ц. Грозданов, Портрети на светителите од Македочија од IX-XVIII века, Скопје 1983, 120. Представа Седмочисленика подсећа и на радове Христофора Жефаровића. најистакнутијег уметника који је у епохи живописања Драче деловао за потребе Хрпске цркве“, Л. Шелмић, нав. дело, 24.
16
Живопису олтарском простору
Теме у олтарском простору и њихов распоред не одступају од иконографског програма карактеристичних за многе храмове живописане у XVIII веку.61 Друкчије речено, за представе у том делу храма, а реч је Богородици с Христом па престолу, Небеској литургцји и Причешћу апостола, може се рећи да не излазе из иконографских оквира одомаћених у живопису источнохришћанских богомоља XVI века.62 Дакле, изнад Причешћа апостола, у другој зони централне апсиде сликани су Небеска литургија и Богородица с Младепцем и анђелима. На тријумфалном луку су насликани медаљони с портретима, то јест иконама старозаветних царева и патријарха. У нижим зонама олтарске апсиде приказани су свети Харалампије, Имаго Пиетатис, серафшш, Служба Агнецу (Служба архијереја).63 Уз прозорска окна насликани су свети Стефан и свети Роман.
Зидове ђаконикона „красе“ фигуре светих отаца, утемељивача хришћанства и сцена Свети Никола ераћа вид краљу Стефану Дечаиском (композицији популарној и међу Цинцарима и Румунима).64 Свети Никола је насликан у полупрофилу како левом руком придржава Стефана Дечанског, док десну руку пружа ка облаку где се налазио Христос. Никола Мирликијски је приказан као ћелав старац дуте седе браде. Дечански је такође представљен у полупрофилу, окренут према Исусу, с великим крстом у левој руци. Насликан је као старац, с дугом седом косом и брадом. Христос је насликан у попрсју како благосиља дечанског, односно исцелитељски чин светог Николе Мирликијског.
На зидовима проскомидије место су добили Томино неверовање и Визија светог Петра Алексапдријског. Према уобичајеној пракси, у горњем делу композиције Визије представљени су Петар и Христос, а у доњем делу јеретик Арије. Петар Александријски је приказан у полупрофилу, окренут према Христу коме пружа руке. Такав иконографски образац је у складу с традицијом која потиче из средњовековног сликарства. (Треба истаћи да
61 Д. Милисављевић, нае. дело, 4.
62 Љ. Стошић, нав.дело, 102.
63 Према устаљеној пракси, Служба архијереја се простире у првој зони олтарског простора. Испод источног
прозора ириказанаје часнатрпеза с путиром у коме је фронтално ггриказан Христос Агнец, с рукама раширеним
(у благослову) према архијерејима. Лево и десно од Христа су по четири света оца. Тако су северно од Агнеца
приказани свети Атанасије Александријски, свети Кирил Александријски, свети Глигорије Еогослов и свети
Васллије Велики, ајужно свети Јоаан Златоусти, свети Кирил Филозоф, свети Никола и свети спиридон. 0 тој
сцени видети и: 3. М. Јовановић, Служба архијереја, у: исти, иав. дело. 669,
64 П. Пајкић, Манастир Драча, у: Опис манастира Епархије шумадцјске, Српска православна епархија
шумадијска 2002-2008, Крагујевац 2009, 317.
17
се Визија Петра Ллексаидрцјског у XVIII веку приказује у проскомодијалном делу многих храмова „Српске цркве“, и то у живопису које су радили зографи чије је стваралаштво засновано натрадицији, као у саборном храму у Враћевшници,65 Месићу66 и Војловици.67)
У иконографском погледу посебно је интересантно Причешће стостола хлебом, означено натписом: „Примите јадите се је тело моје јеже за виоломи моје воставление грехом“. Оно што приказ чини занимљивим, будући да је композиција насликана према традиционалном распореду,68 јесте начин сликања апостола Јуде, који је приказан последњи у низу апостола како бежи од свете причести.69 На његовом левом рамену седи ђаво у виду монструма с роговима, црвеним крилима, репом и канџама на ногама. Према доступним подацима, тај иконографски мотив појављује се још једино у цркви Светог Николе у Мосхопољу, који је живописао Давид из Селенице са својим сарадницима, Константином и Данилом.70
Причешће апостола випом насликано је ујужном делу апсиде, без особеиости које би одступиле од древне традиције.71
Небеска литургија (Божанствена литургија), тема заснована на учењу о литургијском обреду као најважнијем виду деловања анђела на небу и веровању да је земаљска литургија
65 Љ. Стошић, иав. дело, 96; уп. М. Тимотијевић, Српско барокно сликарапво, Нови Сад 1996, 366; П. Ж.
Петровић, Манастир Враћевшница, Крагујевац 1967, 3-38; 3. Ивковић, Манастир Враћеешница, у: Д.
Милисавл.евић, Враћтштхца, цртежи фресака. Нови Сад 1990, 3—4; Б. Радић, П. Пајкић, Манастир
Враћевшница, у: Зпаменитости Шумадије, 54—56: К. Ј. Пејовић, Враћеешница, у: Еициклстедија православља,
кн>. 1,405.
66 Д. Рацков, Маиастир Месић, Нови Сад 2002, 45.
67 С. Раичевић, Манастир Војловица, у: Б. Живковић, Војловица и пршрата Манасије, цртежи фресака, Нови
Сад 1994, 3-5; К. Ј. Пејовић, Војловица, у; Енциклотдија православља, кн>. 1, 394-395.
65 Испред часне трпезе је приказан Исус, окружен апостолима који стоје у релу и очекују да приме причешће. Христос је насликан у полупрофилу окренут према апостолима са испруженим рукама напред у којима држи нафчру. Крај њега, на часној трпези, постављена је здела са комадићима хдеба припремљеног за причест. Христу је најближи Петар, приказан у полупрофилу како повијен пред учитељем лружа руке да прими нафору. Следећа два апостсша Лука и Матеја сликани су у идентичним позама – у полупрофилу с испружешш рукама према Христ>г. Апостоли Симон и Филип дати су у полупрофилу окренути лево према углу композиције, с рукама раширеним испред себе.
69 Од XVI века у светогорском живопису Јуда се лако препознаје, јер је без нимба, на крају поворке апостола,
како окреће главу од Христа и причешћа, каткад и како пљује нафору. Д. Милисавл.евић, нав. дело, 4. Ћаво на
Јудином рамену је особен иконографски мотив прве половине XVIII века, који се појављује и у Драчи,
С. Раичевић, иав, де.ио, 172;уп. 3. М. Јовановић, Причешће апостола, у: исти, нав. дело, 513-518.
70 Л. Шелмић, Српско зидно сликарство XVIII века, 23; Љ. Стошић, иав. дело, 99; Б. Вујовић, нае. д&7о,187.
71 Испред часне трпезе је Исус, окружен групама од шест апостола. Христос је сликан у полупрофилу са златним
путиром у рукама. Јован је први апостол који прилази Архијереју. Представљен је у ставу поклоњења како
прима вино из путира. Изнад њега је текст. Следећа два апостола су Марко и Андреја. Они су са прекрштеним
рукама (у молитвеном ставу). Јаков је сликан у ттолупрофилу, повијен ка Христу, такође с испруженим рукама.
Вартоломеј пружа руке лрема Исусу. Последњи је Тома. Насликан у полупрофиЈТ>’, окренут према средишту
композиције, с испруженим рукама испред себе, ка Христу. 0 тој сцени видети и 3. М. Јовановић, Лричешће
апостола, у; исти, нав. дело, 513-518.
18
само одраз оне која се непрестано одвија на небу, приказана је према уобичајној иконографској схеми.73
На потрбушју лука између олтарског простора и наоса насликани су свети Сергије, свети Вакх, сеета Арета и свети Тшшеј, а на западном делу свода Духови (Силазак Светог Духа на апостоле), Вазнесење Хрисшоео, Преображење, у средњем делу Аврам и Исак, а на јужном делу су Сретеље, Рођење Христово и Вазнесење пресвете Богородице. Особености тог живописа у складу су с узорима из XVI века и претходног доба,73 не одступајући од упутстава датих у Ермииији Дионисија из Фурне.
Дејан Медаковић истиче да је живопис саборног храма Драче ,хвакако најрепрезентативнија зографска целина“, ма колико по свему лрипадао токовима српске уметности прве половине XVIII века.74 Могло би се рећи да је Давид, односно његова дружина сликара, искористила могућности које су пружили идејни креатор живописа и зидови драчког храма.
Сматра се да није могуће утврдити да је Давид из Селенице лично учествовао у живописању храма у Драчи. Отуда став да су радове највероватније извели његови најближи сарадници – Константин и Христо, такође из Мосхопоља. Проучаваоци српске уметности сагласни су да су особености њиховог сликарства проистекли из уметности Свете Горе, то јест преко упутстава у помеиутој Ермтшји75 с одређеним особеностима својственим Западу, пренетих посредством илустрованих Библија.
72 У средини је часна трпеза с положеним Јеванђељем и четворокрилним херувимом у позадини. Христос је с
круном на глави, насликан у полупрофилу како благосиља групу анђела. До њега су четири анђела са великом
плаштаницом на којој је приказ мртвог Христа („епитафиос“), затим један шестокрилни херувим и два анђела од
којих један носи Јеаанђеље, а други златни скиптар. Сви су обучени у раскошне богослужбене одежде. У десном
дел> композиције, насликан је Христос како се окреће десно према анђелу који у рукама држи посуду са
нафором и узима је. Иза првог анђела је приказан други са ручном кадионицом и трокраким светњаком у
рукама, затим трећи са златним рипидама у рукама. Сасвим у десном углу су два анђела, први са златним
путиром, а други са златним крстом у рукама, 3. М. Јовановић, Иебескалитургија, у: исти, нае. дело, 408.
73 Д. Мшшсавл>евић, нае. дело, 4.
74 М. Јовановић, нае. дело, 7.
75 Н. Бркић, Техко.чогија сликарства, вајарства и иконографија, Ееоград 1968, 157; М. Медић, Стари слшарски
приручници (Ерминија о сликарааш вештинама Дионисија из Фурне), Београд 2005, 11—43.
76 Л. Шелмић, Српско зидио сликарстео XVIII еека, Нови Сад 1987, 22; иста, Сликарство епохе Бранковјаиу и
српски живопис у XVIII ееку,у: иста, Српско сликарство 18. и 19.века. Одабране студије, Нови Сад 2003, 319.
19
Многи историчари уметности истичу да су насупрот зографима који су осликали зидове не тако далеке саборне цркве манастира Враћевшнице творци живописа у Драчи наклоњенији монументалности.77 У прилог томе иду и прикази у доњим зонама, док су они у горњим зонама, нарочито у призорима мучења и смрти, прожете драматичним покретима тела. Светозар Радојчић истиче да „теоретска схватања [твораца драчког живописа] у
7К
изворним облицима и садржинама изгледају данас знатно дубље и суптилније“.
Миодраг Јовановић истиче да је традиционализам испољен у сликарству Драче, али његови творци нису дали „карактеристике апсолута традиционалног и конзервативног“.79
77 Л. Шелмић, нав. дело, 22. Остаци жквописа и манастиру Војловици, по својим стилским одликама, као и по
примењеној сликарској техници, приписују се кругу мајстора који су вероватно нешто раније живописали и
унутрашњост цркве у Драчи. Љ. Стошић, Сртка уметност 1690-1740, 104. Кругу манастира који су
живописани у XVIII веку а одишу традиционалним схватањима припада и манастир Месић, Д. Рацков,
Манастир Месић, Нови Сад 2002, 55-61; М. Јовановић, Манастир Месић, Споменици у Србији у XVIII и XIX
веку, у: Соццјалистичка Република Србц/а, II, Београд 1983, 102; К. Ј. Пејовић, Месић, у: Епциклопедија
православља, кн.. 2, 1202-1203; Исти мајстор се препознаје и у унутрашњој декорацији параклиса
Боп)родичиног покрова у Хиландару (1740), Д. Медаковић, Духовии живот, у; Хилаидар, Београд 1978. 184-
186; Д. Медаковић, Маиастир Хилаидар у XVIII ееку, Хиландарски зборник 3, Београд 1974, 55; С. Петковић,
Хтандар, Београд 1989, 26-36; Д. Богдановић, Исторџја, у: Хнландар, Београд 1978, 36—48. Исти стил се среће
и у двема црквама на Преспанском језеру (1741. и 1743). као и у главном манастирском пролазу у Хиландару
(лунета из 1753), чиме се уметнички и животни крут тог уметника из круга Давида из Селенице „изгледа и
дословно затвара“, Љ. Стошић, Српскауметност 1690-1740, 104.
78 С. Радојчић, Одабртш чпапци V студцјс 1933 -1978, Нови Сад 1982, 96.
79 М. Јовановић, нае, дело. 24; уп. С. Раичевић, О неким целинама српског зидиог сликарстеа XVIII века и
иастојањима њихових твораца да реафирмишу уметиичка схватања Папеолога, у: Српска Византија (прир. Б.
Јовановић), 172; Л. Шелмић, Сликарство епохе Бранковјану и српски живопис у Х\;П1 ееку\ у: иста, Српско
сликарство 18. и 19, еека. Одабране студије, 319; II. Васић, Доба иарика. Студије и чланци, Београд, 1971, 128;
Б. Вујовић, Уметпост обновљене Србије 1791-1848, 187; Б. Радић, П. Пајкић, Зиамеиитости Шумадије, 72.
20
О олтарској прегради и иконама које су се налазиле у храму
Иконостас80 је. како је и записано на њему, израђен 1839. године (док је првобитна олтарска преграда из 1736. страдала с целокупним инвентаром крајем XVIII или почетком XIX века). Иконе су дело сликара Јована Стергевића (Стергијевић), познатијег као Јања Молер.81 Олтарска преграда има четири зоне с крстом на врху, такође украшеног у дуборезу. Под крстом, као кулминацијом иконографско-иконолошког програма налазило се тридесет и шест икона. Данас се на олтарској прегради у храму налази девет икона. Наиме, данас их је већина, након извршене њихове заштите у Републичком заводу за заштиту споменика културе, смештено у просторијама јужног конака Драче, док се две налазе на садашњој олтарској прегради и то: Богородица Одигитрија и Христос Пантократор.
У храму се данас налази ниска олтарска преграда, са сажетим иконографским програмом, с комбинацијом старог и новог. На прегради су иконе светог Николе Мирликијског, Богородице Одигитрије, светог арханђела Гаврила. Благовести, Христа Пантократора. светог Јована Крститеља. Изнад њих је Распеће Христово. Северно од Распећа је слика-икона Богородице а с јужне представа (светог) Јована Крститеља (што је уобичајен распоред „проширеног Распећа“). Иконе су рађене темпером на дасци. Иконе које су постављене на садашњој олтарској прегради дело су јеромонаха Алексеја из манастира Ралетинца.
Према првобитној замисли на олтарској пре!~ради из прве половине XIX векаК2 налазиле су се иконе према следећем распореду: у првој зони су две парапетне плоче
80 Због неретко неадекватне употребе појма „иконостас“ чини се битним разрешити терминолошку
недоследност употребе наведеног, уз подсећање да је тај термин у српској средини новијег датума. У сваком
случају, реч је о носачу за иконе који дели олтарски простор од наоса. У храмовима Православне цркве олтарска
преграда је подразумевајући део црквеног намештаја, мобилијара. Током историје, олтарска преграда је
доживела многе трансформашуе. Од XVIII века и у српским црквама, нарочито под руско-украјинским
утицајем, све су чешћи вишередни иконостаси, који су својом висином скоро потпуно затворили олтарски
простор, 3. М. Јовановић, Иконостас, у: исти, нав. дело, 314, 319. Није неважно да се и данас поставља питање
високог иконостаса. О томе видети и: М. Љубинковић, Дуборезни иконостаси XVII еека на Светој Горп.
Хиландарски зборник 1 (1966), 119-134; В. Вукашиновић, Теолошке основе икоиостаса, у: Иконостас као
духовни и културни печат православних хришћана (зборник радова саопштених на истоменом симпозијуму),
Крагујевац2007, 111-129.
81 С. Самарцић, Б. Поповић, И. Продановић-Ранковић, Демонтажа икоиостаса: конзерваторско-
рестаураторски проблеми, у: Иконостас као духовни и културни печат православних хришћана (зборник
радоза саоптених на истоменом симпозијуму), Крагујевац 2007, 146; Б. Вујовић, Стергијевић Јован/Јања Молер,
у: ЕнциклопеОија српског иарода, 1088.
82 С. Самарцић, Б, Поповил, И, Продановић-Ранковић, нае. дело, 145.
21
с лриказом Аврама, Исака. Јакова и праведног разбојника. На царским дверима су Благовести а на бочним дверима арханђел Михаил (северне двери) и архиђакон Стефан (јужне двери); у другој зони су престоне иконе светог Николе, Богородице Одигитрије, Христоса Пантократора и светог Јована Претече. На надвратницима су представе Великог савета анђела (северни надвратник), свете Тројице (средишњи надвратник) и Гостољубља Аврамовог (јужни надвратник).
У трећој зони су представе апостола („Чин“) и Христос Сведржитељ, као средишња икона. У четвртој зони су иконе Великих празника и појединачне иконе светог Теодора Тирона, Благовести, Рођења Христовог, Преображења, Христовог уласка у Јерусалим, Нерукотвореног убруса, Васкрсења Христовог, Вазнесења Христовог, Успења Богородице, Крштења на Јордану (Богојављање) и светог Димитрија. На врху иконостаса је дуборезни крст с представом Распећа.
На северним дверима је приказан арханђел Михаило. Он стоји над телом умрлог среброљупца. Архистратиг је приказан у виду младог голобрадог младића. са златним панциром и црвеним огртачем пребаченим преко рамена. У десном доњем углу су прикази душе умрлог и два црна рогата ђавола; у горњем делу, на ватреном небу, представљен је троугао са Божјим оком, који имају сасвим јасно значење.
На једном парапету приказан је Аврам с Исаком, а на другом Јаков с праведним разбојником. У првом плану су градске зидине с кулама. Аврам, Исак и Јаков су приказани као старци дугих седих коса и браде, у плавим и црвеним хитонима и химатионима, док је разбојник представљен као млађи полунаг човек.
Олтарске двери су двокрилне, с предњом позлаћеном страном. У елипсастим медаљонима насликане су иконе јеванђелиста и Благовести. Јеванђелисти су сликани у полупрофилу како седе на златним престолима. Држе отворену књнгу-јеванђеље. Приказани су као старци дугих седих коса и брада. обучени у црвене и плаве хитоне и огртаче. Крај сваког је симбол по којем су познати (орао, анђео, лав и бик).84 У позадини су градски зидови са зградама и звоницима цркава. Благовести су насликане на уобичајен начин: лево је Гаврило, а десно Марија. Гаврило је приказан у полупрофилу са испруженим рукама напред у
ВЈ 3. М. Јовановић, Свевидеће око, Троугао, у: исти, иав. дело, 600, 690, 691. 84 3. М. Јовановић, Свети: јеванђелисти, у: исти, кае. дело, 619-626.
22
којима држи букет цвећа. Марија је у полупрофилу, окренута лево с отвореном књигом у рукама како стоји испред златног престола. Изнад њене главе је бели голуб с мандорлом.85
Свети Стефан је сликан на јужним дверима. Приказан је као млад голобрад човек, као у старим сликарским приручницима.86 Изнад њега, на облацима, су два анђела с венцем од цвећа. У позадини су градске зидине с тробродном базиликом у десном доњем углу.
Свети Никола је представљен као старац дуге седе браде и бркова обучен у архијерејски орнат’ са златном круном на глави. У левој руци држи јеванђеље у сребрним корицама. У горњим угловима насликана су попрсја Христа с јеванђељем и Богородице с омофором, што је у складу с вишевековном праксом, насталом на предању. У позадини је зелени пејзаж.
Богородица Одигитријаи је приказана како седи на високом декоративном престолу. Младенца држи у левој руци а у десној има скиптар. Приказана је као млада жена оштрих црта лица обучена у плав хитон и црвени мафорион са златном круном на глави. Христос је сликан у полупрофилу окренут према мајци. Христос десном руком благосиља, а у левој држи земаљску куглу.
Света Тројица^ су сликана у простору с облацима. Бог Отац је приказан како седи на облацима; десном руком благосиља, а у левој држи владарско жезло. Представљен је са седом брадом. Христос је у идентичном ставу као и Отац, са земаљском куглом (шаром) у руци. Голуб, симбол Светог Духаје постављен у средини.
Христос Пантократор91 седи на раскошном престолу, десном руком благосиља. а у левој држи отворено јеванђеље, на којем је записано: „Ја сам пастир добри“. Приказан је као млад енергичан човек у богато декорисаној одежди. У горњим и доњим угловима престола су симболи јеванђелиста: анђео, орао. лав и бик. У доњем левом углу жутом бојом исписана је година израде иконостаса „1839″.
85 3. М. Јовановић, Благовести, у: исти, нав. дело, 45-64; Н. Бркић, Технологцја сликарства, вајарства и
шоиографија, Београд 1968, 239; Ј. Поповић, Житија светих замесец март, Београд 1973, 459^174.
86 Н. Бркић, иав. дела, 296.
87 Ј. Радовановић, нав. дело, 199-201.
88 3. М. Јовановић, Богородица Одигитрцја, у: исти, нав. депо, 119-121; Н. Бркић, нав. дело, 399,400.
К9 3. М. Јовановић, Света Тројицв, у: исти, нав. дела, 601-606; Н. Бркић, нае. дело, 239.
90 3. М. Јовановић, Светпи Дух, Света Тројица, у: исти, нав. дело, 642, 643, 601-606. Иако Московски сабор
осудио представљање голуба као опште прихваћеног симбола трећег лица свете Тројице, он се у барокној
уметности православног света, па и у српском сликарству XVIII века, приказује обично на такав начин, М.
Тимотијевић, нае. дело, 299.
91 3. М. Јовановић, Хриапос Паитократор, у: исти, нав. дело, 748 -751; Н. Бркић, нав. дело, 389.
23
Свети Јовап Претеча је приказан у шумовитом пејзажу. У једној руци држи путир у коме је његова отсечена глава,92 а у другој велики дрвени крст.
На северном надвратнику је Христос Анђео Великог савета, окружен златном мандорлом. Приказан је како седи на облаку и благосиља анђеле. Обучен је у ллави хитон и црвени огртач. Анђели су сликани у полупрофилу, с рукама испруженим ка Христу. Обучени су у плаву и црвену одећу.93
На јужном надвратнику је Гостољубље Аврамово.94 Догађај се одвија у ентеријеру испред грађевина око округлог стола, где на златним столицама седе три анђела, Аврам и Сара. У односу на централну фигуру, насликану ан фас, сви су приказани у полупрофилу. Анђели су представљени у виду младића, одевени у црвене химатионе и плаве хитоне. Аврам је приказан као старац дуге седе браде и косе, обучен у црвени хитон и огртач, а Сара као млада жена, с љубичастим мафорионом.
Као што је речено, Христа Пантократора окружују апостоли. Сведржитељ је приказан како седи на облацима. и благосиља. Приказан је као млад човек дуге црне косе и кратке браде, одевен у црвени хитон и плав химатион.95
Апостол Јаков96 је сликан у полупрофилу окренут у лево с књигом-јеванђељем у левој руци. Приказан је као млађи човек кратке браде и бркова.
Апостол Аидреја91 је сликан ан фас главе лако окренуте десно са левом испруженом руком и са златним јеванђељем у десној. Представљен је као старац дуге седе браде и бркова. Обучен је у црвени хитон са плавим химатаоном пребаченим преко рамена.
Апостол Матејш је представљен као старац дуге седе косе, браде и бркова. Глава му је окренута лево, а у рукама прислоњеним на грудима држи велико јеванђеље укоричено у декоративне корице.
92 М Медић, иае. дело,АА1\ Ј. Поповић, Житија светих замесец август, Београд 1976,489-499.
93 3. М. Јовановић, Христос Анђео, у: исти, пае. дело, 743, 744; уп. Н. Бркић, нав. де.т, 204.
м О тој представи у уметности Православне цркве видети и у; 3. М. Јовановић, Гостољубље Аврамово, у: исти, нав. дело, 223-232.
95 3. М. Јовановић, Христос Пантократор, у: исти, нав. дело, 748-751; Н. Бркић, нав. дело, 389.
96 Н. Бркић, нав. дело, 295; О животу апостола Јакова видети и у: Ј. Поповић, Житцја светих за месец октобар,
Београд 1977, 521-536.
97 Н. Бркић, иав. дело, 295; О животу апостола Андреје видети и у: Ј. Поповић, Житија светих за месец
наетбвр, Београд 1977, 825- 841.
98 Н, Бркић, нав. дело, 295; О животу апостола Матеја видети и у: Ј. Поповић, Житија светих за месец
новембар, Београд 1977, 505- 514.
24
Апостол Марко је приказан у полупрофилу, с испруженом левом руком у којој држи велико јеванђење, опточено златно. Представљен је као средовечан човек кратке црне косе, браде и бркова. Обучен је у дуг црвени хитон с плавим огртачем преко левог рамена.
Апостол Петар је сликан у полупрофилу окренут према Христу са кључевима у десној и макетом једне трокуполне цркве у левој руци. Приказан је као старац седе косе и браде. Обучен је у плав хитон и црвени огртач, који му је пребачен преко оба рамена. Лик апостола Петраје представљен као у сликарским приручиицима.100
Апостол Павле]с сликан у полупрофилу, окренут ка Христу коме пружа десну руку. У левој руци држи књигу-јеванђеље у златним корицама. Представљен је као ћелав старац дуге кестењасте браде и бркова. Обучен је у плав хитон и црвени огртач.101
Апостол Јован је сликан у полупрофилу окренут у десно, ка Христу. У руци има раскошно декорисану књигу. Представљен је као ћелав старац дуге седе браде и бркова. Обучен је у плав хитон и црвени химатион.
Апостол Лука је сликан са јеванђељем увезаним у златне корице, које придржава рукама. Приказан је као млађи човек кратке кестењасте браде. Обучен је у плав хитон и црвени химатион.103
Апостол Сгшон је такође насликан у полупрофилу, окренут према Христу. У левој руии држи књигу-јеванђеље а другу је испружио ка Сведржитељу. Представљен је као старац високог чела и дуге седе браде и бркова. Сликан је у складу са сликарским приручницима.
104
ОбученЈе у плав хитон и црвени огртач.
и Лик апостола Марка је исто тако представљен како налажу традиција и поједини сликарски приручници, Н.
Бркић, нав. дело, 295; О животу апостола Марка видети и у: Ј. Поповић. Житија светих за месец апрт, Београд
1973,387-392.
1М> Н. Бркић, нав. дело. 295; О животу апостола Пегра видети и у: Ј. Поповић, Житија светих за месец јун,
Београд 1975, 637-656.
101 Н. Бркић, нав. дело, 295; О животу апостола Павла видети и у: Ј. Поповић, Житија светих за мееецјун,
Београд 1975,657-686.
102 Н. Бркић, нав. дело, 295; О животу апостола Јована видети и у; Ј. Поповић, Житија сеетих за месец
септембар, Београд 1976, 529 – 549.
103 Н. Бркић, нав. дело, 295; 0 животу апостола Луке видети и у: Ј. Поповић, Житија светих за месец октобар,
Београд 1977, 335-341.
104 Н. Бркић, нав. дело, 295; О животу апостола Симона видети и у: Ј. Поповић, Житија светих за месец мај,
Београд 1974,229-230.
25
Апостол Вартоломеј је слично насликан, у сличној пози, попут других апостола, с књигом у руци. Он је младолики човек кратке црне косе и браде обучен у црвени хитон и плави огртач.105
Апостол Филип је пак насликан као голобради младић, округлог лица и дуге црне косе. Обучен је у плав хитон и црвени огртач. Сликан је складу с порукама датим у појсдиним сликарским приручницима.106
Сеети Теодор Тироп је сликан како стоји са белим крстом у десној и дугим копљен у левој руци. Приказан је као средовечан са дугом црном косом и кратком брадом на лицу. Обучен је у црвени хитон, окер панцир и црвени химатион.107
Благовести су сликане у екстеријеру, лево је арханђел Гаврило сликан у полупрофилу како пружа Марији киту црвеног цвећа. Приказан је као млад крилат анђео обучен у плав хитон и црвени химатион. Богородица је окренута према веснику са отвореном књигом у рукама. То је млада лепа девојка округлог лица обучена у плав хитон и црвени мафорион. Између фигура у облацима налази се попрсје Бога, сликаног као старца дуге седе браде и косе који благосиља Марију. Испод облака је бели голуб симбол Светог Духа.108
У сцени Рођења Христовог, у првом плану су два пастира с овцама, између којих је пећина с Младенцем, Богородицом и Јосифом. У позадини су три мудраца а на облацима група од седам анђела. Пастири су приказани како седе у полупрофилу окренути према пећлни. Богородица и Јосиф су окренути према Христу, пред којим клече у молитвеном положају-прекрштених руку на грудима. Иза њих су јасле с малим Исусом у повоју. Над њим су, како налаже предање, крава и магарац. Изнад њих је ..звезда репатица“. Реч о звезди која је помогла тројици мудраца да стигну до пећине. Они су насликани лево од пећине како долазе, пружајући руке ка Исусу. У њиховој близини су лебдећи анђели окренути према пећини, што је такође део уобичајеног начина приказивања „проширеног Рођења“.109
105 Н. Бркић, нт. дело, 295; О животу апостола Вартоломеја видети и у: Ј. Поповић, Житцја светих за месец
август, Београд 1976, 421—423.
106 Н. Бркић, нае. дело, 295; 0 животу апостола Филипа видети и у: Ј. Поповић, Житија светих за месец
октобар, Београд 1977, 213-214,
107 Н. Бркић, нав. дело, 304; О животу светог Теодора Тирона видети и у; Ј. Поповић, Житија светих за месец
фебруар, Београд 1973,323-329.
1ге 3. М. Јовановић, Благовести, у: исти, нав. дело, 45-64; Н. Бркић, кае. дело, 239; Ј. Поповић, Житија светих за
месец март, Бео1рад 1973, 459-474.
109 3. М. Јовановић, РођењеХристово, у: исти, нав. дело, 569-59); Н. Бркић, нае. дело, 239,240.
26
Преображење је приказано у складу с древном традицијом: на врху брежуљка у елипсастој мандорли приказан је лебдећи Исус како десницом благосиља. Представљен је као млад човек оштрих црталица, обучен у окер хитон и црвени огртач. Преображеми је окружен Мојсијем и Илијом. Обојица су насликана у полупрофилу, окренути ка Христу. Мојсије у рукама држи таблице са десет заповести (Декалог), а Илија је с рукама прекрштеним на грудима, у молитвеном ставу. У првом плану су фигуре тројице апостола који покушавају да сезаштите од светлости Преображеног. Својим гестовима указују на драматику.110
Христов улазак у Јерусалим (Цвети) је сликан у пејзажу, пред јерусалимским зидинама. Прецизније, у десном углу је Јерусалим. а у левом каменити планински масив, који упућује на амбијент одакле су пристигли Христос и његова пратња. У средишту композиције је Исус; лево је група апостола, а десно група старијих Јевреја и деце, који су изашли испред градске капије. Христос је на магарцу. Он десном руком благосиља окупљени народ. Испред магарца су три дечака који весело бацају гранчице и дижу руке према Исусу. Испред градских бедема неколико старијих људи је окренуто према Христу што је такође у складу с традиционалним иконографским обрасцем.1“
Нерукотворепи образ112 је сликан на белом убрусу у чијој средини је приказ Христове главе. Христос је дат ан фас крупних очију и оштрих црта лица. По две дуге кестењасте плетенице падају му на текстил.
Вазпесење Христово]П је сликано у пејзажу у чијем првом плану је Богородица са апостолима, а у другом два анђела, а у трећем ватрена мандорла са Христом. Богородица је приказана са испруженим рукама. Апостоли су окренути лево и десно према мандорли са уздигнутим рукама према небу. Сви су обучени у разнобојне богато наборане одежде. Христос је представљен како ссди на престолу у ватреној мандорли како благосиља апостоле и мајку. Два анђела лево и десно придржавају ватрену лопту са Христом лебдећи на облацима.
Успење Богородице]с сликано у ентеријеру. У средишту композиције је одар с Мајком Божијом како лежи на њему; окружују је апостоли и светитељи. У горњем делу представе.
11С 3. М. Јовановић, Преображење Христоео, у: исти, нав. дело, 497-503; Н. Бркић, нае. дело, 248; Ј. Поповић, Житцја светшзамесец аегуст, Београд 1976, 107-] 18.
111 3. М. Јовановић, Цвети, у: исти, нав. дело, 753-755; Н. Бркић, нав, дело, 251,252; Ј. Поповић, Житија светих
замесец август, Београд 1976, 275-280.
112 Н. Бркић, нав. дело, 384-386.
113 3. М. Јовановић, Вазиесење Христово, у: исти, иав. дело, 193-196; Н. Бркић, нав. дело, 258.
27
над њеним телом је Син у облацима. Он нежно држи персонификацију мајчине душе у виду девојчице. У првом плану је Антоније с анђелом који му одсеца мачем руку. Богородицаје у плавом хитону с црвеним мафорионом. Апостоли и светитељи су представљени у слободним ставовима, у полупрофилу нагнути над њом. Приказани су као старији брадати људи или голобради младићи обучени у црвене и плаве хитоне и огртаче.114
Крштење на Јордану1]5 је сликано у пејзажу, с два стрма брега у даљини. Лево од Исуса је пророк Јован, десно три анђела, а у облацима над њима бели голуб, симбол Светог Духа. Христос, насликан у полупрофилу, стоји у води која му досеже изнад колена. Окренут је према Јовану кога десном руком благосиља.116 Јован Крститељ је представљен како десну руку држи испружену изнад Христове главе, а левом придржава крај плавог химатиона. Анђели су насликани у полупрофилу са сивоплавим убрусом у рукама спремни да одмах по завршетку церемонијала увију Христа.
Свети Димитрије је сликан како десном руком држи крст, док му је лева прислоњена на груди. Приказан је као голобради младић округлог лица и дуге кестењасте косе која му падапреко рамена. Обучен је у црвени хитон, плави сакос и црвени широкхиматион.117
Дуборезни крст на својој предњој површини има сликану представу Распећа Христовог.11* Христос је сликан како раширених руку стоји прикован уз велики дрвени крст.119 Глава му је благо повијена према десном рамену. Из рана на рукама и ногама у широким млазевима цури му крв. Приказан је као млад енергичан човек са дугом косом на глави која му пада преко рамена. Он је наг, само мује око појаса обавијен бели перизон.
114 3. М. Јовановиђ, Успење Богорадице, у: исти, иав. дело, 693-705; Н. Бркић, нае. дело, 288; Ј. Поповић, Житија
светих замесец август, Београд 1976,235-260.
115 Н. Бркић, нае. дело, 241.
116 Христос се, под утшајем западноевропских графичких предложака, више не слика уроњен у Јордан, него
како стоји, М. Тимотијевић, нав. дело, 408; 3. М. Јовановић, Бпгојављење, у: исти, нав. де.чо, 69-79.
117 3. М. Јовановић, Свети: свеггш ратници, у: исти, иав. дело, 635, 636; уп. Н. Бркић, нав. дело, 304; О светом
Димитрију видети и књигу Јустина Поповића Жптија сеетих за месец октобар. Београд 1977, 563-579.
ш 3. М. Јовановић, Раснеђе Христово, у: исти, нав. дело, 529-555; М, Медић, Стари сликарски приручници (Први јерусали.мски рукопи, 1566; Типик Нектарија Србииа, 1599: Књига попа Данша, 1674; Ермииија породице Зографски), Београд 2002. 610; М. Медић, Стари сликарски приручници (Ермш/ија о сликарским вештииама Диоиисија из Фурне), Београд 2005, 301.
119 3. М. Јовановић, Иконостас, у: исти, нав. дело, 314, 319; уп. Г. Д. Маџаревић, Крст Исуса Христа, у: Енциклопедија православља, књ. 2, Београд 2002, 1060, 1061; Крст исуса Христа и његово прикатвање, Православна енциклопедија, I том, Нови Сад2000, 580.
28
Закључак
Саборна црква манастира Драче по архитектонској концепцији припада моравској архитектури, и то у „осиромашеној варијанти“, што се најпре односи на скромну обраду фасада. Иако по архитектонским особеностима не заузима посебно место у историји градитљства намењеног Српској православној цркви. црквено здање на специфичан начин одражава време у којем је обновљено, а манастир заживео. захваљујући Станиши Марковићу Млатишуми. О томе сведоче видљиви трагови на свим објектима који припадају манастирском комплексу.
Иако је живопис саборног храма Драче израђен у веома кратком року, његове особености се сматрају најзрелијом зографском целином у тадашњем српском црквеном сликарству јужно од Дунава. С разлогом је оцењено даје живопис не само по иконографском репертоару близак средњовековним узорима. Творце тог сликарства историчари уметности повезују са Светом Гором, с мишљењем да су они у некој тамошњој манастирској радионици савладали тајне зографског заната. Сачуване иконе из времена обнове манастира, ма колико разноликог квалитета, имају одређен значај.
Недавни конзерваторско-рестаураторски радови у цркви, као и реновирање конака допринели су угоднијем боравку сестринства. У исто време, учињена је и конзервација живописа, окончана 1971. године. Олтарска преграда је стручно заштићена и сада се налази у просторијама јужног конака. Уместо тог иконостаса постављена је ниска олтарска преграда.
Манастир Драча је данас активно средиште не само верског живота. Његове особености су остале предмет интересовања стручњака различитих научних дисциплина. Сви су посвећени очувању и афирмисању Драче и њених многоликих вредности.
29
Литература
Бабић Владимир, Вранешевић Бранислав, Вучо Никола, Гестрин Фердо, Графенауер Бого, Ћурђев Бранислав, Клаић Нада. Лапе Љубен, Лебл Арпад, Митровић Митра, Моачанин Федор, Тадић Јорјо, Филиповић Недим, Цвитер Фран, Чубриловић Васа, Историја народа Југославије, књ. II, Од почетка XVI до краја XVIII века, Београд 1960.
Бакић Драгољуб, Пет векова Крагујевца, Крагујевац 1972.
Богдановић Димитрије, Ђурић Ј. Војислав, Медаковић Дејан, Хиландар, Београд 1978.
Божић Иван, Ћирковић Сима, Екмечић Милорад, Дедијер Владимир, Историја Југославије, Београд 1972.
Бркић Никола, Технологцја сликарства, вајарства и иконографија, Београд 1968. Васић Павле, Доба барока. Студије и члаици, Београд 1971.
Васић Павле, Поствизалтијско сликарство у Србији у XVIII и XIX веку, Градска култура на Балкану (ХУ-Х1Х век), Београд 1984.
Вујовић Бранко, Драча, у: Енциклопедија српског народа, Београд 2008, 303.
Вујовић Бранко, Стергијевић Јован/Јаља Молер, у: Енциклопедија српског народа, Београд2008, 1088.
Вујовић Бранко, Уметиост обновљеие Србије 1791-1848, Београд 1986.
Вујовић Бранко, Уметност у Србији крајем XVIII и у првгш деценијама XIXвека, Свеске Друштва историчара уметности Србије 16, (1985) 23-31.
Вукашиновић Владимир, Теолошке осиоее икопостаса, у: Иконостас као духовни и културни печат православних хришћана (зборник радова саопштених на истоменом симпозијуму), Крагујевац 2007.
Грозданов Цветан, Портрети на светителите од Македоиија од 1Х-ХУШ века, Скопје 1983.
Грујић М. Радослав, Православна српска црква, Крагујевац 1989.
30
Давидов-Темерински Александра, СопсогсИа Аро$1о1огит, Загрљај апостола Петра и Павла, Зборник Матице српске за ликовне уметности 32-33 (2003), 83-103.
Ћурић Ј. Војислав, Настанак градитељског стгша торавске школе. Фасаде, систем декорација, пластика, Зборник Матице српске за ликовне уметности 1, (1965) 35-64.
Живковић Бранислав, Војловица и припрата Манасије, цртежи фресака, Нови Сад 1994. Зиројевић Олга, Србија под турском елашћу 1459-1804, Београд 2007. Јантолек Стеван, Историја народа Југославије, први део, Београд 1950.
Јовановић М. Зоран, Кроз двери ка светлости. Лексикои литургике, симболике, иконографије и градитељстеа православие цркве. Београд 2009.
Јовановић Миодраг, Споменици у Србији у XVIII и XIX веку, у: Социјалистичка Република Србија, II, Београд 1983, 102.
Јовановић Миодраг. Српско цркеепо градитељство и сликарство новијег доба, Београд-Крагујевац 1987.
Катанић Надежда. Декоративна камена пластикамораеске школе, Београд 1988,
Љубинковић Мирјана, Дуборезпи иконостаси XVII века на Светој гори, Хиландарски зборник 1,(1966)119-134.
Мантран Робер, Историја Османског царства, Београд 2002. Марковић Ј. Петар, Драча село Шумадије, Београд 1997.
Мацаревић Д. Градимир, Крст Исуса Христа, у: Енциклопедија православља, књ. 2. Београд 2002, 1060, 1061.
Медаковић Дејан, Манастир Хилаидару XVIII веку, Хиландарски зборник 3 (1974) 7-70. Медаковић Дејан, Српска умгтност у XVIII веку\ Београд 1980.
31
Медић Милорад, Стари сликарски приручиици (Први јерусалимски рукопи, 1566; Типик Нектарцја Србина, 1599; Књига попа Даиида, 1674\ Ермшшја породице Зографски), Београд 2002.
Медић Милорад, Стари сликарски приручници, (Ерминија о сликарским вештинама Дионисија из Фурне). Београд 2005.
Милеуснић Слободан, Манастири СрбиЈе, 1-П, Нови Сад 2002. Милисављевић Драгана, Враћевшница, цртежи фресака, Нови Сад 1990. Милисављевић Драгана, Драча, цртежи фресака, Нови Сад 1993.
Мирковић Мирко, Правни положај и карактер српске цркве под турском влашћу (1459-1766), Београд 1965.
Михаиловић Радмила, Утицај западноевропске уметности на српско сликарство XVIII века. Старозаветне теме у манастиру Бођани, Зборник Матице српске за ликовне уметности 1 (1965)225-235.
Пајкић Предраг. Сликарство манастира Драче, Станишта, Крагујевац 1988.
Пејовић Ј. Ксенија, Војловица, у: Енциклопедија православља, књ. 1. Београд 2002, 394-394.
Пејовић Ј. Ксенија, Враћевшница, у: Енциклопедија православља, књ. 1, Београд 2002, 405.
Пејовић Ј. Ксенија, Д/?ача, у: Енциклопедија православља, кн>. 1, Београд 2002, 588.
Пејовић Ј. Ксенија, Месић, у: Енциклопедија лравославља, књ, 2, Београд 2002, 1202-1203.
Петровић Ж. Петар, Манастир Враћеешница, Крагујевац 1967.
Петровић Ж. Петар, Манастир Драча код Крагујевца, Богословље 1-2 (1967), 59-76.
Петковић Р. Владимир, Преглед црквених спомеиика кроз повесиицу Српског народа, Београд 1950.
Петковић Сретен, Зидио сликарство на подручју Пећке патрцјаршије 1557-1614, Нови Сад 1965.
32
Петковић Сретен, СрпскауметностуXVIиXVIIвеку, Београд 1995.
Петковић Сретен, Хшандар, Београд 1989.
Поиовић Ј. Душан, Велика сеоба Срба 1690, Срби сељаци и племићи, Београд 1954.
Поповић Јустин, Житија светих, књ. 1-12 (јануар-децембар), Београд 1972-1977.
Поиовић В. Радомир, Правослаеље нараскршћу векова, Београд 1999.
Поповић Светлана, Крст у кругу. Архитектура манастира у средљовековној Србији, Београд 1994.
Поповска-Коробар Викторија, Иконе из XVIII еека из цркве Св. Димитрија у Битољу, Свеске Друштва историчара уметности Србије 17 (1986) 89-98.
Праеославиа енциклопедија, 1—П, Нови Сад 2000.
Прокић Радослав, Пајкић Предраг, Маиастир Драча, Архив завода за заштиту споменика културе Крагујевац, Крагујевац 1970.
Радић Боривоје, Пајкић Предраг, Знаменитости Шумадије, Крагујевац 2007.
Раичевић Слободан, О неким целинама српског зидног сликарства XVIII века и настојањима њихових твораца да реафирмишу уметничка схватања Палеолога, у: Српска Византија (прир. Бојан Јовановић), Београд 1993.
Радовановић Јанко, Свети Никола са житијем и чудима на српским бакрорезима XVIII века, Београд 1986.
Радонић Јован, Римска курија и јужнословенске земље, Београд 1950. Радонић Јован, Костић Мита, Српске привилегије од 1690. до 1792, Београд 1954. Радојчић Светозар, Одабрапи чланци и студије 1933-1978, Нови Сад 1982. Рацков Даринка, Мапастир Месић, Нови Сад 2002. Ристић Владислав. Моравска архитектура, Крушевац 1996.
33
Самарџић Радован, Павле Ивић, Богдановић Димитрије, Пантић Мирослав, Петковић Сретен, Медаковић Дејан, Историја српског народа, Ш-2, Срби под туђинском влашћу 1537-1699, Београд 1993.
Самарџић Радован, Милићевић Јован, Веселиновић Рајко, Гавриловић Славко, Форишковић Александар, Ракочевић Новица, Историја српског народа, IV-1, Срби у XVIII веку, Београд 1986.
Самарџић Стојанка, Поповић Бранка, Продановић-Ранковић Ивана, Демонтажа иконостасо: конзерваторско-рестаураторски проблеми, у: Иконостас као духовни и културни печат православних хришћана (зборник радова саопштених на истоменом симпозијуму), Крагујевац 2007.
Стошић Љиљана, Српскауметиост 1690-1740, Београд 2006.
Слијепчевић Ћоко, Историја српске правос.швие цркве, књ. /, Од покрштавања Срба до краја XVIII века, Београд 1991.
Тимотијевић Мирослав, Српско барокно сликарство, Нови Сад 1996.
Ћоровић Владимир, Историја Срба, други део, Београд 1989.
Шелмић Лепосава. Српско зидно сликарство XVIII века, Нови Сад 1987.
Шелмић Лепосава, Српско сликарство 18. и 19. века. Одабране студије, Нови Сад 2003.
Шуица М.. Ктитор, у: Лексикон средњег века, Београд 1999, 336-339.
Шупут Марица, Српска архитектура у доба турске власти, Београд 1984.
34
Садржај
О историји манастира Драче……………………………………………………………………………………. 3
Архитектопске особености манастира Драче………………………………………………………….. 6
Живопис саборног храма………………………………………………………………………………………….. 10
Живопис припрате……………………………………………………………………………………….. 10
Живопис у наосу……………………………………………………………………………………………. 13
Жиеопис у олтарском простору……………………………………………………………………. 17
О олтарској прегради и иконама које су се палазиле у саборном храму…………………….. 21
За…………………………………………………………………………………………………………………. 29
Литература……………………………………………………………………………………………………………. 30
Илустрације……………………………………………………………………………………………………………. 36