МОТИВ ЈУДЕ С ЂАВОЛОМ У СЦЕНИ ПРИЧЕШЋЕ АПОСТОЛА
УДК 75.052.035.046.3(497.11″17″::75.033.2.01
Оригинални научни рад
Љиљана СТОШИЋ
Балканолошки институт Београд
МОТИВ ЈУДЕ С ЂАВОЛОМ У СЦЕНИ ПРИЧЕШЋЕ АПОСТОЛА ЖИВОПИСА МАНАСТИРА ДРАЧЕ
Апстракт: У олтарском простору цркве манастира Драче крај Крагујевца (1735) приказана је занимљива композицпја Причешће. апостола са Јудом који – с ђаволом на плећима – стоји леђима окренут осталим апостолима и Христу. Како је сличну композицију 1726. године израдио мајстор Давид из Селенице у Мосхопољу (Албанија), појава Јуде с ђаволом у сцени Причешће апостола у Драчи не само да указује па то да њене ауторе треба тражити у кругу Давидове сликарске радионице већ их открива и као оне који су у свом времену предњачили у сувереном овладавању тајнама православне догматике и литургике.
Олтарска композиција Причешће апосшола из треће зоне сликаног украса апсиде цркве св. Николе манастира Драче у Гружи недалеко од Крагујевца (1735) већ је помињана и публикована поводом атрибуције целокупног фреско комплекса.1 Утврђено је, управо истицањем иконографске својеврсности осе сцене, да су Драчу осликали сараданици и следбеници мајстора Давида из Селенице (места код Валоне у Албанији) који је, нешто раније (1726) заједно с помоћницима Константином и Христом, сличну композицију живописао на апсидалном зиду цркве св. Николе у Мосхопољу.2 Фигура апостола Јуде с ђаволом на плећима, леђима окренутог Христу Спаситељу и његовим ученицима, заинтересовала је истраживаче и постала детаљ који је двократним појављивањем скренуо пажњу и довео у везу старији са млађим спомеником. Живопис манастира Драче, наиме, мада несигниран, десетак година у стручној литератури слови – са овом сценом као аутографом – као самостално остварење Масхопољца чији је учитељ, зограф Давид, светогорски монах између 1715. и 1735. био присутан на ширем јужнобалканском подручју (Света гора, Костур, Мосхопоље, Битољ). Представљање Јуде адорсираног свом учитељу и истомишљеницима запажено је у светогорском сликарству XVI века, а Јудина опседнутост ђаволом засад је тумачена једино као утицај македонског фолклора.4
У византијским и српским споменицима средњег века протагонисти дводелне сцене Причешће апостола мељали су своја места у устројеном апсидалном низу чешће но што се то могло претпоставити имајући у виду устаљеност канона у православној уметности. Две група апостола које примају вино и хлеб, симболе евхаристичне жртве Христове, не предводе увек Петар и Павле, најистакнутији међу апостолима. Већ према томе којем је типу у избору предводника апостола сцена Причешћа припадала, посто-јала су „литургијска* (са Павлом) и „историјска“ (без Павла) ик-онографска решења композиције.5 У другој варијанти, на челу обе групе могао се наћи Петар, али по једну групу апостола могли су предводити, уместо Павла – Јован или Јуда.6 У мери у којој је досад у византијском зидном сликарству систематизовано, одабирање „начелних“ апостола може бити један од указатеља на мајсторску радионицу или вероватно време настанка споменика о којем се понешто слути или недовољно зна. Томе у прилог иде пиз примера који потврђују да су се најстарији византијски сликари као и солунски мајстори око 1300. године,7 држали теолошких тумачења самог чина Свете тајне причешћа и опредељивали се за њен „историјски“ вид. Последице подељености средњовековних уметничких и богос-ловских кругова видљиве су и у живопису новијег доба; конзерва-тивни зографи манастира Враћевшнице (1737) приклањају се Петру и Павлу, а мајстори Драче одабиру Петра и Јована као прве у реду Христових апостола.
Сликарско-монашка група из круга Давида из Селенице и у Мосхопољу и у Драчи, очигледно следећи најбоље примере прве фазе ученог поствизантијског фрескописа по светогорским манастирима и у Јањини (манастир Филантропини, око 1540),8 прибегли су композиционом и садржајном издвајању Јуде из апостолског фриза у Причешћу, Сцена с Јудом који се окреће с рукама принетим устима, и одлази од својих дојакошњих пријатеља, први пут је исликана још 1106. године у кипарској цркви Асину.9 Под Турцима, монашко-сликарска радионица Неофита са синовима Дмитром (Димитријем) и Богданом понавља на наиван и робустан начин, слично композиционо и идејно теолошко решење на олтарском зиду храма св. Димитрија код Бобошева у Бугарској (1488),10 Уочену упоредност тзв. јеванђеоске распричаиости византијског сликарства XIV века (у којем бобошевски мајстори траже узор) и наративног карактера проторенесансних италијанских композ-иција, потврђују зидне слике Ђота и Дуча на пример; оне са епизо-дама из последњих дана Јудиног живота и његовог краја само су неке од лако уочљивих западноевропских пандана,11
Илустровање Христовог ученика-издајника на зачељу евха-ристичне апостолске поворке у тренутку док је, одлазећи у супрот-ном смеру (из олтара), напушта засновано је на јеванђеоском тексту. Штавише, може се рећи да је реч о иконографском решењу које по својој прецизности више него ли и средњовековни византи-јски примери припада тзв. историјском, теолошком типу Причешћа У тренутку док Бого-одметник одступа, причешће прима апостол Петар, апостоли Лука Н Матеј се за свечани чин припремају, а ученици Симон и Филип збуњени се окрећу за Јудом. Будући да се традиционално апостол Петар представља као први у реду пред Христом који ученицима дели парчиће хлеба умочене у со, изгледало би да Јуда, и као последњи и као онај који одлази, напушта сам чин а да у њему није ни учествовао.
Најдраматичнији догађај који се збио пред празник јеврејске Пасхе („дан пријесних хљебова“) на вечери Учитеља са дванаест апостола, било је Христово показиван,е ученика који ће га ускоро издати. Јеванђелисти се међусобно не слажу у описивању редоследа дешаваља за Светом вечером; Матеј, Марко и Лука не проговарају ни речи о Јудином причешћу, Јованово казивање, међутим, не само да обелодањује тренутак новозаветног догађања који је у олтарској апсиди Драче приказан, већ Јуди Симоновом Искариотском даје првенство у узимању залогаја Господњег. Јудино примање „не-трулежног хлеба“ овде се уопште не доводи у питање па се његово недостојно приступање причешћу (вечери) потанко описује.12 Пошто се свога Учитеља претходно већ одрекао, Јуда Искариотски допушта да му Христос, као и осталим ученицима опере ноге, а умочени залогај из руке Господа прима први, да би затим, узевши га, изашао у ноћ. Тренутак је кобан јер заједно са хлебом у Јуду улази и сотона. Свега што се дешава свесни су само двојица, издани и издајник; Христос се одлучује да чином давања првенства и услуживањем преко реда прокаже свог издајника пожурујући га и дајући му више времена за предстојећу изедају: „шта чиниш, чини брже“ (Јован XIII, 27).13 Од овог тренутка догађаји крећу убрзаним током, а путеви апостолски се разилазе. Једанаест апостола са Христом одлазе у Гетсимански врт, а Јуда – фарисејима с којима утаначава заверу с целивањем бившег Учитеља као лозинком за његово хватање. Покајавши се видећи да је Христос осуђен не само на шибање већ и на смрт, Јуда баца тридесет сребреника награде у храм „и отиде те се објеси11 (Матеј XXVII, 5).14 Христови следбеници, сви сем једнога, напослетку доспевају на Сионску гору (небо, Божје пребивалиште), а Јуда. пошто му је ђаво претходно узео душу – у пакао.15 Неверство са злочином тако постаје негативни пример по својој страшној казни као крајњем исходу, а име Јудино синоним за највећи грех који се ни покајањем не да искупити.16
Разлика између Јуде и једанаест апостола није само у томе што је први једини Кариоћанин, а остали апостоли родом из Галилеје.1
И други Христови следбеници, пре и после Јуде, допадају искушењима: Петар се Учитеља три пута одриче, Натанаило (Вартоломеј) сумња у Христа када се обраћа Филиму, Тома отворено показује неверство, а у Гетсиманском врту, заспавши у одсудном часу, апостоли падају на испиту будности и духовне страже.18 Ипак, идући из грешке у грешку, апостоли се и поправљају. То једино није случај са Јудом; његов фех је неопростив и смртан.Ј0 Једанаест апостола све време кушају зле силе и нечисти демони, али их они и побеђују. Само је Јуда поклекао: ђаво га је опсео, овладао њиме и од грешника се изродио у саблазан („и један је од вас ђаво“ – Јован VI, 70; „Тешко свијету од саблазни! јер је потребно да дођу саблазни; али тешко оном човјеку кроз кога долази саблазан“ – (Матеј XVIII, 7). За издају и учествовање у усмрћивању другог човека нема опроста ни душевног избављења; оно што следује је вечито проклетство („али тешко ономе човјеку који изда сина човјечијега; боље би му било да се није ни родио онај човјек“ – Матеј XXVI,24)
Црквени оци и богослови, тумачећи Света јеванђеља, приметно су заокупљени Јудом и његовом издајом. Посебну пажњу обраћали су тражењу одговора на питања да ли је Јуда претходно примио Свету тајну причешћа и изналажењу мотива који су га побудили на издају. Св. Јован Златоусти изричит је у беседама (на Матејево јеванђеље) да је Христос причестио Јуду учинивши га. тако, двоструким кривцем: што је са злим намерама (нечист) приступио Светој тајни и после се није променио.21 Јевсевије и Инокентије, потоњи тумачи, архиепископи могилевски и херсонски, сагласни су да је Јуда остао глув на сваку, па и последњу опомену.22 Посни триод који се чита на богослужењу Велике среде и Великог четвртка страсне седмице вели за Јуду: „пружио си руке којима си примио хљеб нетрулежни да њима примиш и сребренике*, а у 9. песми канона на повечерју Велике среде казује се како је Јуда, пре но што ће лицемерно целивати Христа, примио тело и крв Христову.23
С друге стране, очито је да среброљубље и похлепа за новцем никад нису сматрани довољно уверљивим разлогом Јудиног моралног пада и издајства. Тридесет сребреника како врстом (33. године у Јудеји највреднији новац у оптицају јесу златни сикали)24 тако и су-мом (износ не већи од наших 50 до 100 динара)25 буде неверницу у одрживост јеванђеоских тврдњи о користољубљу као поводу и једи-ном мотиву за издајство. Дуго таложена мржња и суревњивост ученика према Учитељу, карактерне особине које произилазе из везаности за овоземаљски живот – отпадају ако сс има у виду предо-дређеност једног од дванаест апостола за недело. Јуда постаје оруђе више силе (сотоне) каја се морала умешати да би се пророчанство испунило: „него да се збуде писмо: који са мном хљеб једе подиже пету своју на ме* (Јован XIII 18)> Прекорачењу граница између добра и зла,27 приступању беспримерном злочину и извршењу непоколебљивог нечовечства кумује реална сила зла и воља ђаволова, присутне увек када се изгуби вера у Христа као правог пророка и месију који ће донети спасење.
Православна догматика учи како је задатак Христове цркве да препороди и врати у првобитно блаженство грешни људски род. Огорчена борба против ђавола и увођење у царство Божије оствариће се пошто се удовољи захтеву за стражењем и мољењем Бога да се не падне у искушење (Матеј XXVI, 41).28 Христос се додуше, као други Адам, жртвовао да би платио наше дугове Богу и окајао наше грехе, али Царство небеско, и поред Христовог жртвовања неће доћи ако за спасење не учинимо нешто и сами. Христос, у разговору са Никодимом проповеда да се у Царство небеско не може крочити ако се човек претходно наново не роди и духом не обожи. Ослобођење од греха и од зла постиже се коренитом променом живота скопчаном с многим тешкоћама, телесним одрицањима и душевном патњом. Прелаз из првобитног греха ка љубави према Богу не постиже се без великог страдања сваког грешника. Бог нас, уколико изостане учешће сопствене воље и савести, не спасава; тек постизањем душевног препорода привремене муке биће замењене вечитим блаженством („но ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан“ – 2 Кор. IV, 16).
Једино одељивање од једанаест апостола морална јс приповед о томе да спасење и богоугодна дела нису и не могу бити плод једино благотвoрнe спољнe средине (за Јуду су то биле Христова непосредна близина, његова рeч, дела и чуда којима је сведок). И у другим апостолима налазила се клица исте болести, људских слабости и порочности, али само Јуда не успева да се на време устави од искушења и једини не успева да душу сачува од потамњења и не доведе је досезању небеске светлости („чувај срце своје јер из њега излази живот“ – Приче IV, 23).
Правила хришћанског живота морала су бити добро позната мајсторима који су неговали традицију исликавања композиције Причешће апостола с карактеристичним издвајањем лика Јуде, једног од дванаест апостола, на северном зиду апсидалне конхе. „Монашко“ сликарство, а овде је управо о њему реч, имало је у историји византијског и поствизантијског фрескописа своје одлике и правила која су у светилишном делу храма (олтару), предвиђеном да буде и да остане доступно очима само изабране сабраће, добијала на ликовној самосвојности и морализаторској уверљивости. Сцена са ђаволом на Јудиним леђима у црквама у Мосхопољу и Драчи, подједнако је значила како завидну упознатост њених приказивача са ранијим композицијама Христовог издајника који нарушава уједначеност апостолске поворке, тако и самоувереност у овладавању тајнама православне догматике и литургике.
Мали и Велики вход (симболи Царства небеског и другог Христовог доласка, односно, Христових страдања и смрти) на Божанственој литургији својим обредним током, местом вршења и пропратним узгласјима свештеника и ђакона вишеструко се везују за сликани програм олтарског простора и један без другог, услед нераскидиве спојености, тешко да се могу ваљано разумети и исправно тумачити.
Покоравање Богу и противљење ђаволу (низ са једанаест апостола) образац су за улазак у Царство небеско које ће Христос подарити вернима приликом свог другог доласка. Док до тога дана не дође и не наступи Христово царство с вечитим Божијим присуством и светлошћу, они који желе да им се опросте грехове, ваља да се припреме за живот незалазни кроз непрестано понављање обреда Свете тајне причешћа. Христово тело и крв, евхаристични хлеб и вино, исцељују душу и окрепљују тело на овом свету и залога су будућег Небеског царства и живота. Тајна причешћа обавља се у и испред олтарског простора за време литургије по узору на Христово приношење часних дарова апостолима, а приказује се на олтарској апсиди, најсветијем делу храма. Симболично, свештеници и свештеномонаси представљају свете апостоле, а архијереј Исуса Христа, оног који је прошао небеса. У молитви пред примање Свете тајне причешћа, од Сина Божијег скрушено се иште да молитеље уврсти међу учеснике на Тајној вечери јер га они неће пољубити (издати) као Јуда.-51
При Великом входу Христос Спаситељ се умољава да се у своме царству опомене не само манастирског братства и његових настојатеља, већ и ктитора, приложника. преосвештених архијереја и архиепископа и световних владара. Како у цркви манастира Драче, изнад улазних врата у наос32 стоји. храм је освећен у доба Карла VI, аустријског цара, за Вићентија Јовановића, београдског митрополита, а при старању ваљевском епархијом владике Доситеја Николића. Подизање и живописање цркве платио је 1735, године Станиша Марковић Млатишума, виши (обер) капетан, уз Вука Исаковича и браћу Рашковић (Атанасија и Јована), један од заповедника тзв. српске милиције и истакнути вођа побуњеника непосредно пред другу сеобу Срба. Млатишума је, као пријатељ и сарадник патријарха Арсенија IV Шакабенте, пре повлачења на север, за службовања у Крагујевцу, одлучио да део имовине утроши на обнову манастирског храма у непосредној близини свог обитавалишта. Разлози који су га руководили у овом патриотском, племенитом и богоугодном делу могли су почивати у породичној трагедији и злохудој личној судбини: сва три сина били су му неизлечиво болесни,33 испуњени злим дусима и помрачених умова. Када ђаво запоседне поједине људске унутрашње органе или, пак, цело човеково тело, њиме овладају мрачне силе и он постаје демонијак или енергумен34 (грч. еуггру&ац – испунити изнутра) . Ако је дух срчан, и тело ће се избавити од демонијаштва јер је он удахнут у човека од Бога (Св. Дух). У непрекидној борби између душе и тела, бога и ђавола, светла и таме, по човековој је слободној вољи којем ће се царству приволети и у чије ће руке коначно предати душу.
Олтарска сцена Причешће апостола у Драчи с издвојеним апостолом Јудом којег је нечастиви опсео, потамнео му душу и извео га у ноћ, оваплоћује и Млатишумино и општехришћанско схватање и веру у тражење лека у Христу Исцелитељу и Спаситељу душа праведника. Она је и уздање у апостолску посланицу која каже да се несрећа може једино трпљењем надвладати, а зло једино добрим искупити (2 Римљ. XII, 21). У Јуди с ђаволом персонификована је непрестана борба човека са самим собом. Кроз тешка искушења свакодневно пролази душа коју је духовним усавршавањем ипак могуће привести коначном тријумфу: преласку из старог у новог човека. Једини који се од једанаест апостола у Причешћу издваја, Јуда, његова је праслика.35