МАЈСТОРИ ИЗ ОКОЛИНЕ МОСХОПОЉА У СРПСКОМ ЖИВОПИСУ XVIII ВИЈЕКА

Љиљана Шево

/. Сликари са југа Балкана одани витантијској традцији у Србији 1735-1737. године

Црква манастира Драче живописана је у љето 1735. године.’ Најбољи мајстор свакако бројније сликарске дружине која је осликала задужбину Станише Марковића Млатишуме, слика фигуре које се одликују стаситошћу. са малим главама на крупним, добро размјереним тијелима, у одјећи моделованој валерским градацијама. Лица су подсликана зеленим сјенкама у више нијанси. обликована са два до три тона топлог окера, са крупним очима. вјеђама исцртаним гипком смеђом линијом и дискретним руменилом на уснама.

Мајстор не оптерећује композицију великим бројем учесника, а из његових слика углавном су изостале преграде којима се одвајају просторни планови, Утисак просторности постиже се вјештим постављањем ликова у низове, често дијагонално управљене према плану слике. Архитектонске кулисе у позадини су масивне, неразуђене, али је и на њима спроведен поступак сјенчења којим се сугеришу односи истакнутих и увучених дијелова. У духу византијских стилских схватања је и пејсаж – окер. ружичасте и зеленкасте хумке. са карактеристично заравњеним врховима.

Палета овог сликара састоји се од невеликог броја боја – црвене, сивоплаве, зелене, окер, мрке и сивољубичасте. Све боје су чисте, јасне, а њихове комбинације, темељене на удруживању комплементара. складно су одабране.

Однос фигура према насликаном простору јс читљив. покрети су им логични, прегиби кољена, лактова и рамена убједљиво су дефинисани одговарајућим моделовањем. Конструкцијом сцене и покретима фигура унутар ње овај сликар укизује на суштину приказаног догађаја – страдање светог Димитрија добија на жестини усљед синхронизованог покрета чете војника који искорачују и усклађено нагињу тјела пробадајући светитеља копљима. У дјелу овог мајстора, класицизам својствен византијском сликарству ни послије толико вијекова понављања није изгубио свјежину.

Украс на одјећи ликова у Драчи припада,углавном,репертоару византијске орнаментике – траке са нискама бисера, црвеног и плавог украсног камења, рјеђе епиграфска орнаментнка на огртачима пророка. Флорална орнаментика барокног поријекла коришћена је у Драчи ријетко – у своду над западним травејем, вријежи која обавија попрсја у медаљонима, на одјећи само код неколико ликова,

Мајстор који је у припрати Манасије насликао Силазак светог Духа на апостоле и Богородицу са Христом користи чисте боје: зелену, жуту, плаву, црвену. Супротстављањем зелене у сјенкама и тонова окера на истакнутим површинама облика он постиже пластичност лица, руку и стопала. Моделовање доприноси увјерљивости чврсте и пуне форме. Фигуре су добро пропорционисане, а одјећа логично прати облик и покрете тијела.

Поменуте особине овог живописа потврђују да је двије композиције у Манасији израдио сликар високих умјетничких способности, чији квалитети се у српском сликарству XVIII вијека рађеном у духу византијске традиције могу видјети у Драчи, а изразита сличност физиономија личности насликаних у Причешћу апостола у Драчи са онима у Силаску светог Духа из припрате Манасије упућује на велику вјероватноћу да им је аутор иста личност. 2

Судећи по особеностима цртежа, монументалности фигура и начину организовања композиције дошло се до закључка да је исти мајстор који је 1735. године живописао цркву у Драчи сликао и у цркви манастира Војловице.3 Сличности има и у натписима – у појави фонетских и језичких грешака, што одаје мајстора дошљака који не влада довољно језиком поручиоца.⁴

У потрази за другим радовима мајстора живописа из Драче, Војловице и ресавске припрате и за њиховим умјетничким поријеклом уочено је да постоји стилска сродност између њиховог сликарства и иконе Силаска светог Духа на апостоле из цркве Светог Димитрија у Битољу, која се чува у Музеју у Скопју.

Сликарске радионице Битоља су се у трећој деценији XVIII вијека развијале под утицајем чувеног мајстора Давида из Селенице. Овај сликар је, заједно са сарадницима Константином и Христом, 1726. године живописао цркву Светог Николе у Мосхопољу, годину дана касније цркву Светог Јована Претече у махали Апозари у Костуру и Богородичину цркву (Неа Панагијаја у Солуну. Потпис зографа Константина на Христовој икони из Музеја Македоније за коју се претпоствља да је била дио иконостаса битољске цркве Светог Димитрија из почетних година четврте деценије XVIII вијека, говорио би у прилог раније изнесеној претпоставци да је аутор ових икона могао бити неко од сарадника Давида из Селенице. Ипак, поређење других остварења Давида из Селенице – живописа из Кукузелисе, цркве Јована Претече у Костуру и цркве Светог Николе у Мосхопољу – са зидним сликарством у Драчи показује да је мајстор из Драче заостајао за сликарским квалитетом Давида из Селенице.

¹ Р, Прокић. М. Пајкић. Манастир Драча, Елаборат за конзерваторско-рестаураторске радове на цркви (Завод за заштиту споменика културе у Крагујевцу). Крагујевац 1968, са цртежима Д. Милосављевић.

² Р. Зарић, (Остаци фресака у припрати Манасије. Саопштења XXIV, Београд 1992. 99-112, В, Поповска-Коробар, Прилог кон проучааањето на ликовните врски помегу живописот на манастирот Драча и сликарството од првата половина на XVIII век во Макседонија. Зборник, Музеј на Македонија, археолошки, етнолошки и историски. н. с. бр. 1, средњовековна уметност Скопје 1993, 149-159.

3 С. Раичевић). О зидном сликарству манастира Војловице из тридесетих година ХVIII века, Саопштења XXIV, Београд 1992, 263-274; М. Јовановић, Српски манастири у Банату. Нови Сад 2001. 31-41.

⁴ С. Раичевић. 0 зидтном сликарству манастира Војловице, 271. Изнесена је претпоставка према којој је мајстор живописа у Војловици и припрати Манасије 1741.године осликао унутрашњост цркве Богородице Пурпурне на острву у Преспанском језеру, потом 1743. године и цркву Светог Германа, такође на Преспи (о овим споменицима код Evyenidou, I. Kanonidis, T. Papayotos, Athens 1991, (fig. 7, 17) а дeсет година касинје, 1753. живописао и лунету манастирског улаза у Хиландару. С. Раичевић, текст предговора у албуму са цртежима фресака Војловица и припрата Манасије, Споменици српског зидног сликарства XVIII века, 6, Нови Сад 1994; Љ. Стошић. Српска уметност 1690-1740, Београд 2006. 104. Изнесено је мишљење да су аутори сликарства у Светом Герману и Богородици Пурпурној браћа Константин и Атанас Зографи из Корче, а да је старији од њих, Константин осликао и Драчу, Војловицу и лунете у припрати Манасије. Чини се да су живопис из 1741. и 1743. године у црквама на Преспи израдили сликари чији рад заостаје за квалитетом најбољег мајстора у Драчи и аутора жипописа у лукетама ресавске припрате. Постоји и мишљење да су аутори сликарства у Драчи били светогорски мајстори, М. Јовановић.